ZALUD SAM OD SVETA POBEGAO
Satima mrcvarim stih
Ne bih li u njega neku lepotu udenuo
Uzalud
Reči beže kao oparene
Pogled mi po zidu luta
Gledam u ikonu očekujući spas
Koji ne stiže
Zalud sam od sveta pobegao
Zalud se u senku sklonio
U želucu raste mravinjak
Iz ušiju
Iz očiju
Iz nosa
Nahrupili mravi
Razmiljeli se po stolu
Palim belinu papira
Sa stola oduvavam pepeo
I smrt
CRKVA
U crkvu najviše volim ući sam
Nakon celivanja ikona
I paljenja sveća – postajem deo inventara
Ogrnut polutamom ispred freske
Otvaram se kao školjka u mulju skrivena
Iznad sebe osećam samo lagano pomeranje talasa
Ne hitaj, Gospode, kako psalam nalaže
Iz gliba tog da me izbaviš
Jer, zato sam i ušao u hram
Da se nadamnom sklopi vir
Od bezverja i zlosti da se sklonim
Svejedno mi je da li ću više ugledati svetlost dana
Tragovi radosti iza mene se brišu
Izjalovilo se sve čemu sam pridavao značaj
Misao o sutrašnjem danu samo me obeshrabruje
Nisam očajan, samo sam umoran i obestrašćen
Možda u svojoj osami tragam za varljivom ugodnosti
Svet se na toj iluziji ljuljuška otkad postoji:
U nagomilavanju nepotrebnog, jeftinog srebroljublja
Zato, ne žuri Gospode
Ionako si u moje grehe upućeniji od mene samoga
Ne razmišljam o smrti, niti je se bojim
ali znam da negde mijauče pod pokrivačem1
NEMIR
Uveče, spuštaju se senke
Naglo tamni kamen
Tajno se nadah da ću ovde
Pronaći deo svoje odbegle duše
Međutim, ni traga od smiraja
I blagosti koju sam zamišljao
I ovde susrećem svoj život
Rasut po kamenjaru
Po mahovini što se sliva
Niz kamene blokove
Muteći mu osmeh beline
Sedim na litici
Osećam joj bilo, diše
U ovom kamenu je više života
Nego u meni
Kako bi bilo lepo
Ne koračati više
Ne pomaći se
Čekati da me prekrije mahovina
Kao što tama prekriva dan
IZLEČENJE
Rasuta su moja sećanja
I blede danonoćno
Drhću u brojkama kalendara
Strepeći da ne iščeznu zauvek
Ulice kojima prolazim
Sužavaju se naglo
Uzalud širim ruke
Da razmaknem zidove
Stojim i dišem
Gledam u nebo i osmehujem se
U njemu je košuta sa očima deteta
Ona će me pogledom izlečiti
BEGUNAC
Evo je
Useljava se ponoć u mene
Bela ponoć sa crnim zvezdama
Vreme zastaje, vreme se ledi
Pod tamnim sjajem mesečine
Tamo kud sam krenuo zasigurno neću stići
Tamo si ti nasmejana
Tamo je tvoja kosa sputana šnalama
Tvoja mala stopala uronjena u vodu jezerca
Tamo su tvoje ruke što orezuju ruže
Oko manastira
Pa ih osušene prinose mome licu
Da ih omirišem
Ah, taj miris cveća i tamjana
Ta opojnost što oslobađa i miluje
A ja sam samo begunac
Sumnjičav i oštar kao sečivo
Na kome drema bela ponoć sa crnim zvezdama
I tamo kud sam krenuo nikada neću stići
1 Ted Hjuz: Život pokušava biti život
