Balada o slanom moru1 Huga Prata posve je karakterističan strip za sagledavanje njegovog autorskog opusa, posebno lika (i dela) Korta Maltezea, a paralelno, hipertekstualno argumentuje kako se realno i virtualno prožimaju i kako slikovno-tekstualni eksperiment vaspostavlja poetiku čiste heterotopije. U stvari, heterotopija ovde (ko)egzistira u nekoliko paralelnih i disparatnih svetova: najpre, osamljenog ostrva, kao arhetipa pustolovnog i romantičnog zapleta; potom – ogoljenih eksterijera; te minimalistički nacrtanih likova i intrigantne priče-enigme koja je, ujedno, krcata i raznoraznim spekulacijama i tumačenjima. Sve u svemu, Prat majstorski razara simboličnu „iluziju stvarnosti“, stvarajući svojevrsnu formu (pra)pačvork-stripa u kojem se prepliću trivijalno i ironično, prepoznatljivo i izmišljeno – u (ne)stvarnoj igri sa (be)smislom.
Balada... za glavnog junaka koristi jedno ostrvo i jedno more, dok preko svedenog grafizma posve zaumnog crteža Prat pokušava da uspostavi novu narativnu hijerahiju; da potcrta prevlast refleksije nad naracijom – podrivajući tako lažni akademizam mnogih klasičara i savremenika (belo)svetske strip-scene. Njegov minimalizam ima za primarni cilj da razbije, da razloži standardne grafičke i stripske postupke koji su vremenom postali anahroni.
Apostrofirani strip, zamišljen kao koncept, jetkim rezovima arhivira ideju o enciklopediji kao zbirnoj tački svekolikog znanja sa idejom recikliranja nekih opšteprepoznatljivih mesta ljudske istorije i civilizacije. Tako u Baladi... srećemo mnoštvo prepoznatljivih stvarno-nestvarnih likova i stvari/artefakata, kao na primer: Pandoru i Kaina, Raspućina i Kaluđera (bez lica – trguje robljem!), dok pučinom krstare: engleska korveta, nemačka podmornica i japanski kontra-torpiljer itd. (Reminiscencije na ratni košmar prisutne su zahvaljujući veštom umrežavanju mnogih manje-više stvarnih i izmišljenih motiva). Naporedo, došljaci, uglavnom ortodoksni klošari i gubitnici, iz svih krajeva sveta sukobljavaju se sa starosedeocima ostrva koje „posvećuje mlade u razne magije“, dok, npr. Mao, morski pas čuva urođenike koji su krenuli da traže ostrvo (s blagom) koje je veliki vrač Maui izvadio iz morskih dubina... Prat, osećate i sami, sveno i savesno pozajmljuje gotove/tuđe literarne svetove i motive da bi u njih smestio svoje priče i junake.
Nimalo slučajno što u pričama tretira svedene, izolovane i opustele predele: to su ili pusta ostrva ili samo more, te bezlična pustinja („Pustinjska škorpija“), snegom pokrivena, još neistražena prostranstva („U Sibiru“) ili, pak, kultna mesta („U Veneciji“)... Kroz njih Prat sve vreme testira prenepregnuti simbolizam stripskog medija stvarajući/obnavljajući vizuelnu fikciju koja bi metaforički trebalo da obnovi svet.
S druge strane, on u Baladi... afirmiše lik pustolovnog mornara sa minđušom u levom uhu – Korta Maltezea čiji je virtualni lik nakon nekoliko stripskih franšiza postao stvaran. Upravo tako, postao je stvaran lik, simulirani stimulus, pa su na Pratovu adresu stizale raznorazne poruke, pa i (ljubavna) pisma, naravno, upućena Kortu – lično. Pomenuti (anti)junak, zajedno sa pričama u kojima se prepliću živi i mrtvi (stvarni) likovi, izmišljeni i istiniti događaji, virtualizuju grafički prosede do tačke čiste misterije i tako nam pruža (različite) mogućnosti za uspostavljanje „autorove istine“ u više (revizionističkih) verzija, odnosno pravaca. Putanje čitanja i dešifrovanja stripa račvaju se u nekoliko komplementarnih, simboličnih pravaca. Uvlačeći čitaoca u ostrvsku misteriju Prat nas pušta niz struju – inficirajući nas zaraznim melanžom čiji je primarni cilj da formira vizuelnu fikciju koja bi metaforički/grafički obnovila sliku sveta nakon što se on postvorio/izvitoperio. Zato nije slučajno što Korta Maltezea promoviše baš na pustom ostrvu u slanom moru, jer njih dvojica zajedno, on kao autor i Korto kao „živi lik“, u Okeaniji doživljavaju neku vrstu novog krštenja. Ne samo što obojica žele da pobegnu iz ovog sveta, već i osećaju da su na pustim prostorima zakoni egzistencije naprosto drugačiji, pa je i mistifikacija potpuna.
Bez mistifikacije nema kreacije. Pusto ostrvo slanog mora naseljavaju sve sami mistifikatori. Za Prata-stvaraoca i Maltezea-junaka u životu nikad nije bilo nade, ali nema ni očajanja. Sadašnjost je uvek privremena. Zbog toga Prat osmišljava Kortove avanture na (pustom) ostrvu u vremenu u kojem je svet sebi tražio granice i kada su u atlasima još uvek postojale bele mrlje. Tanganjika je bila nemačka kolonija, a u njoj još dan-danas avanturisti i mistifikatori iz svih krajeva sveta „tragaju za zarđalim (ratnim) podmornicama ispod mangrovog drveća“.
S druge strane, Prat vešto, neprimetno uvlači i izvlači slike iz teksta, i obrnuto, tako da nas sve vreme bombarduje skrivenim smislom balade koji je mistifikovan/zarobljen negde u tekstu. Uostalom, to je na jednom mestu i sam priznao! Kada su ga upitali kako se oseća kao autor jednog besmrtnog lika kakav je Korto, Prat je lakonski odgovorio:
...Korto ne pripada meni, već čitaocima. Kad budem došao do krajnje tačke života, do smrti, probudiću se i naći u jednoj drugoj stvarnosti, pa makar to bio i strip. Korto mi kaže da je živ san i da bi trebalo da se probudi u trenutku velikog zaborava. Za nekog poput mene, nekog ko živi u izmišljenom, mistifikovanom svetu, nema puno razlike između sna i realnosti. Znam samo da bih jednog dana voleo da se probudim kao bibliotekar (...) Ili ću možda sledeti Margarit Jursenar koja često spominje kineskog slikara koji je, osuđen na smrtnu kaznu, nacrtao brod na kojem je pobegao ka okeanu, na pusto ostrvo...
Hugo Prat je pronašao svoje pusto ostrvo, svoju oazu spasa – ovog od svih najboljih svetova. Dok je bio živ sladostrasno je, poput deteta, reciklirao priče i junake iz raznih vremenskih zona i perioda. „Falsifikovao“ je stvarnost i stvarao posve originalan i zauman virtu-alno-grafički projekt koji čitaocima, dakle ne samo ljubiteljima stripa, otvara mogućnost hipertekstualnog praćenja, ne trudeći se baš mnogo da otkrije krajnji smisao, koliko da pojmi značenje mistifikovane celine.

1 Originalni strip ima 127 strana i odlomak je kod nas publikovan u novosadskoj „Stripoteci“ u proleće i leto 1982. godine.