V R T : OSTRVOLOGIJA Tirston Klark U POTRAZI ZA KRUSOOM – odlomci –

Uvod: Četvoro braće
Ako pogledam istočno od svoje kuće iznad jezera Šamplen, mogu videti četiri od najmanje obećavajućih ostrva koje možete zamisliti. Zovu ih „Četvoro braće”, a uglavnom su to sive hridi, stenovite plaže i skeletno drveće koje su galebovi i kormorani očerupali do golih grana. Ali iz načina na koji ta ostrva uzbuđuju ljude, pomislili biste da su Maui, Mikonos, Tahiti i Kapri. Kada je Toro napisao da čak i najmanje i najogoljenije ostrvo na reci Merimek poseduje „neodređenu i tajanstvenu čar”, on je isto tako mogao opisivati utisak koji Braća imaju na svakoga ko ih vidi po prvi put. Moji gosti, po pravilu, pitaju ko im je vlasnik, da li iko živi na njima i mogu li se tamo iskrcati. Ja im objašnjavam da su ostrva sklonište za ptice i opisujem stene zamrznutog guana1 i plaže posute mrtvim galebovima. Gosti me ignorišu. Ostrvo, nevredno posete, prosto je nezamislivo.
Pričam im kako je porodica Astor nekada posedovala ostrva i kako je bila planirala da izgradi gospodsko zdanje na najvećem od njih sve dok jedan od Astora, sa ženom, dvadeset sedam sati nije proveo kao brodolomnik na njemu; no, i ova priča samo dodaje privlačnost Ostrvima.
U zimu, ljudi se raspituju kako da doklizaju ili doskijaju do njih, a ja ih upozoravam na struje i vulkanske grebene zbog kojih je jezero Šamplen varljivo čak i kada izgleda čvrsto zamrznuto. Obećavaju da će poneti sa sobom mobilne telefone. U leto, idemo na jedrenje, a gosti upravljaju ka Braći ili sami veslaju do tamo; vraćaju se sa žuljevitim rukama i bolovima u leđima, ali zato oduševljeno pričaju o pogledu na Ederondek2 i Zelene planine i govore kao da su nekako otkrili ova ostrva, postali instant Krusoi.
Nijedna druga priča, naravno, ne progoni neko geografsko odličje onako kako Robinzon Kruso proganja ostrva, čak i ona mala, zarobljena jezerima. Haklberi Fin Marka Tvena poseduje Misisipi, ali ne i Nil ili Amazon. Kongo je – ali jedino Kongo – Konradov. Ribnjak Volden pripada Torou, a Odisej ima Sredozemlje. Ali senka Robinzona Krusoa Danijela Defoa pada na svako ostrvo. Kruso nas ubeđuje da su ostrva više oslobađajuća nego ograničavajuća, da su mnogo više mesta meditacije nego usamljenosti, i da su ona svetačko tlo gde lakše srećemo Boga jer smo i mi, poput njega, „udaljeni od svog zla ovog sveta”.
Robinzon Kruso je jedna od najvećih priča zapadne književnosti. Nijedan drugi roman nije proizveo toliko mnogo imitacija i adaptacija. Dvesta je samo engleskih izdanja i još šeststo stranih, skoro na svim jezicima koje možete zamisliti, tako da kada se Burmanin iskrca na neko ostrvo u arhipelagu Mergui ili kada Panamac zavesla svoj kanu na jedno od ostrva San Blas, on ili ona stiže na svoj cilj, poput onog koji se iskraca na Četvoro braće, noseći sa sobom Krusoa.
Džejms Džojs je verovao da je Krusoova „muževna nezavisnost, nesvesna surovost, istrajnost i spora, ali efikasna inteligencija” definisala anglosaksonski duh, i ko god je čitao Defoovu knjigu ne bi mogao odoleti njenoj proročkoj mađiji. Jednog leta sam poslušao Džojsov savet i ponovo je pročitao, tražeći objašnjenje za najstrasniju i najtrajniju geografsku ljubavnu vezu svih vremena, onu između čovečanstva i ostrva. U njoj sam sreo najuticajnijeg mrtvog belog evropskog muškarca od svih, čoveka koji stoji iza izviđačkog pokreta, škole prirode i Mirovnih trupa, kao i prvog modernog Usamljenika, model T. H. Lorensa, Džejmsa Bonda i Prljavog Harija. Naučio sam da čak i najnesposobniji (beli) čovek ima neiskorišćene veštine i talente. Video sam, nagovestio, imperijaliste i tajkune odgovorne za vekove prosvetiteljstva, napretka i prosperiteta ili, ako vam se to više sviđa, rasizma, eksploatacije i bede. I okrznuo sam ostrvske opsesije tajkuna koji traži ostrvo gde se može proglasiti, poput Krusoa, „kraljem i gospodarem svih”.
Ponekad bih podizao pogled sa Krusoa na Četvoro braće i dok su se belo oivičeni talasi razbijali o njihove hridi, a iznad njih se rojili uragani galebova, pomislio bih na sve arhipelage i koralna ostrva, niska i visoka otočja, kanibalska ostrva i ona prijateljska, na ostrva zatvore, ostrva zadovoljstva, pustinjska i ostrva džungle koja progone moje sećanje i snove. Prvo su tu ostrva Fišers gde sam kao dečak proveo neka leta, pa Kampobelo, kanadsko ostrvo gde je svoja, pak, leta provodio Frenklin D. Ruzvelt. Tu je bio i Patmos sa manastirom na vrhu planine; pa Božićno ostrvo sa palmama zaklonjenim grobljima opreme za nuklearne probe; pa Jura, ostrvo na Hebridima koje je od mene konačno stvorilo islomana, nekog ko, prema čuvenom ljubitelju ostrva Lorensu Darelu, doživljava „neopisivu opijenost” kada se nađe „u malom svetu okruženom morem”.
Mogao bih nastaviti sa onim što sam voleo na Juri, ili pričati o prijateljstvu sa Džejmijem i Demarisom Flečerom, vlasnicima farme na kojoj je Orvel napisao 1984. ili o vrtlogu koji svakom putovanju oko ostrva daje zadovoljavajući drhtaj opasnosti ili kako sam bio srećan dok sam usamljen šetao pustarama, ali nikad nisam propuštao priliku da se ubacim na vožnju od četrdeset pet minuta do jednog jedinog paba. Mogao bih o svemu ovome da pričam i još više od toga, ali to ne bi precizno objasnilo čime su me to Jura i sva ta druga ostrva opčinila ili zašto uvek sebe zamišljam kako bežim na ostrvo nakon neke tragedije ili katastrofe, ili zašto su moje ostrvske uspomene mnogo živopisnije i jasnije nego one sa kopna. Najzad, morao bih priznati da moja vezanost za ostrva ostaje, kao Toroova za ona na reci Merimek, nekako neodređena i tajanstvena.
Mislim da stižem na jedno ostrvo sa pretpostavkom da će me progoniti njegova istorija, budući da su moje uspomene na putovanje iz 1955. godine na Nantaket3 vezane za kaldrmisane ulice, oronule gospodske kuće sa treskajućim kapcima i maglom obavijena groblja na kojima je moja majka tragala za našim precima, kapetanima kitolovaca.
Sumnjam da svaka lična veza sa ostrvom čini od njega potencijalnu „srodnu dušu” i da je prijateljstvo moje majke sa Džordžom Orvelom za mene pojačalo privlačnost Jure. Ona je otplovila brodom Ile de France za Englesku 1938. kako bi ispunila želju svog pokojnog muža i rasula njegov pepeo na pola puta između Sjedinjenih Država i Britanije. Dan po njenom dolasku u London Orvel ju je pokupio u Britanskom muzeju. Očarala ga je rekavši mu kako je prošaputala: „Bon voyage”, kada se urna prevrnula u Atlantik. On je nju očarao kada ju je poveo da posmatra smenu straže i da se kikoće visokim gardistima koji su mar­širali na kadencu dečje pesmice „Ples vremena”. Posle su se još nekoliko puta sreli; ako je i priznao da je oženjen (što jeste bio), ona se toga nije sećala. Znala ga je po pravom imenu, Erik Bler, a priznala ga je za Džordža Orvela tek kada je videla fotografiju koja se pojavila iznad njegove smrtovnice u novinama.
Mislim da odmeravam svako ostrvo kao potencijalno utočište zbog iskustva sa školom jedrenja na Long Ajlend Saundu. Njime je upravljao „Kapetan”, gramzivi stari morski vuk koji je prodavao karte duplo većem broju polaznika nego što su njegovi brodovi mogli izdržati. Sate smo provodili na beživotnom Long Ajlend Saundu, sedeći na motornim čamcima, čekajući red da nas prebace na jedan od Kapetanovih malobrojnih malih čama­ca, dok nas je morila žeđ, a potom i puna bešika. Jednog dana sam ubedio savetnika da nas iskrca na nenastanjeno ostrvo gde smo se rastrčali po gustišu i otrovnom bršljanu i posakrivali, sve samo da bismo izbegli gore-dole gađanje u uljevitu mrku vodu.
Verujem da sam veoma rano počeo da brinem o nestanku ostrva jer, kada bih prešao nekih stotinu jardi kroz šumu iza kuće u kojoj sam živeo u detinjstvu, stigao bih u staračko boravište brigadnog generala Leslija Grouvza, nekadašnjeg direktora Projekta Menhetn, ratnog programa koji je razvio atomsku bombu. Mislio sam kako liči na Deda Mraza, a sviđao mi se jer je bio jedini stariji čovek u susedstvu koji je bio ljubazan prema deci. Jednom sam mu se revanširao za mnoge ljubaznosti tako što sam stavio jastuk-prdež na omiljenu stolicu tokom komšijske zabave. Taj dečački nestašluk nije mi bio svojstven, ali se desio u vreme kada me je opčinjavala bomba, kada sam crtao škrabotine nalik na oblak pečurke po školskim sveskama i zurio u automobilska svetla, tako da sam mogao osetiti zaslepljujuću svetlost koja bi mogla jednog dana spržiti moga oca za kancelarijskim stolom u Njujorku. Verovao sam da su Hirošima i Nagasaki bili pravedna odmazda za Perl Harbor, ali posleratni testovi koji su pretvorili dvadeset šest divnih ostrva na koralnom arhipelagu Bikini u nuklearnu pustu zemlju šokirali su dečaka čije su omiljene knjige bile Petar Pan, Tajanstveno ostrvo, Ostrvo s blagom i Robinzon Kruso.
Francuski filozof Žan Žak Ruso pokrenuo je ovu tradiciju književnosti pustih ostrva za decu time što je izabrao Robinzona Krusoa kao prvu knjigu koju bi njegov sin čitao, kao i predviđanjem da će se čitati „sa uživanjem, sve dotle dok nam se ne iskvari ukus”. Moje kćeri obožavaju ostrvske knjige i pročitale su Gospodara Muva, Laste i Amazone i Švedsku porodicu Robinzon, između ostalih. Na dan kada sam krenuo na Juru, moja kći Edvina završavala je Koralno ostrvo R. M. Balantajna, viktorijansku verziju Krusoove priče u kojoj se tri dečaka posle brodoloma nađu na jednom pacifičkom ostrvu mnogo lepšem od onoga koje je Defo dao Krusou. Žive divnim životom u prirodi, loveći svinje, razgovarajući do dugo u noć kraj logorske vatre i plivajući na „peščanoj plaži zaslepljujuće beline”. Nema odraslih, nema pravila. Na ostrvima, kaže Edvina, klinci rade šta im je volja.
Ali šta je bilo prvo, knjige o ostrvima ili islomanija? Da li Edvina voli ostrva zbog ovih knjiga ili zato što one prijaju jednoj islomaniji, urođenoj kao i strah od zmija? Da li se Džordž Orvel preselio na Juru jer mu je prijatelj Dejvid Astor rekao za praznu farmu na susednom imanju ili zbog Odiseje, Bure, Ostrva s blagom i Robinzona Krusoa?

* * *

U rečniku nećete naći „islomaniju”, ali bez obzira na to, ta pojava postoji. Ona objašnjava zašto je anonimni donator dao doprinos od 750000 funti kako bi pomogao da šezdeset stanovnika Ajga kupe svoje hebridsko ostrvo ili zašto je privatno ostrvo završni dragulj u kruni jednog milionera, zašto su popularne balade Džimija Bafeta i krstarenja po Karibima, zašto se 80000 posetilaca godišnje nakrca na majušni Mikonos i zašto je prvo na top-listi letovanja za muškarce, kako je anketom utvrdila Psihologija danas, „biti napušten na tropskom ostrvu sa nekoliko pripadnica suprotnog pola”.
Znam da islomanija postoji jer sam sreo ljude koje je uhvatila. Godine 1985. proveo sam nedelju dana na Božićnom ostrvu, na jednom srednjepacifičkom koralnom ostrvu koje pripada Kiribatiju. Glavno ostrvo je 120 milja sprženih polja soli pokrivenih palmama, sunčacem i zarđalom vojnom opremom, a okruženo proključalim morem, varljivim grebenom i sa toliko mnogo sivih ajkula da niko ne ide na plivanje bez dobre tojage. Vladini službenici poslati iz Tarave morali su da budu tamo; kao i sekači kokosovih oraha obavezani petogodišnjim ugovorima, kao i okoreli robijaši zatočeni u jednom zatvoru koji je pravo Đavolovo ostrvo Kiribatija. Ali kako objasniti Džona Brajdena? Bio je to krupan, dobrodušni Škot, lica izgorelog od sunca, a živeo je sa ženom i decom u kući od šljake i zarađivao popravljajući kamione i prevozeći robu. Došao je iz Britanije da radi kao poljoprivredni službenik na Feningu, obližnjem ostrvu, a kad mu je ugovor istekao, prešao je na Božićno ostrvo umesto da se vrati kući. Dok smo sedeli jedno popodne pijuckajući pivo, posmatrajući požutelo lišće nekih sušom umorenih palmi, on mi reče: „Nije ovo lepo ostrvo, je l’ da? I, kô što ste i sami videli, nema gde da se pliva. Pokušao sam da džogiram, ali je prevruće, đavo da ga nosi. Ali ovde sam već pet godina, što znači da nije sve tako loše”.
Sunce zađe, komarci krenuše u napad, a prostorija se smrači sve dok se nismo pretvorili u siluete. Upitah ga zašto je ostao. On duboko uzdahnu. Prethodne godine, četiri britanska tehnička savetnika postavljena na kratki rok na Božićnom ostrvu postali su tako gorki neprijatelji da nisu hteli da govore jedni s drugima i jeli su za zasebnim stolovima u hotelu. Oni su ga podsetili na to koliko je mnogo mrzeo sukobljavanje, svađanje i svaku drugu vrstu neprijatnosti, pa je to verovatno razlog zašto je voleo prijateljska ostrva poput ovog.
Drugi britanski isloman, Erik Bejli, bio je oblasni komesar za Božićno ostrvo, a napisao je Priču sa Božićnog ostrva, tanušnu, ali bogato ilustrovanu knjigu koja je, sasvim jasno, bila delo čoveka opsednutog ostrvima. Sreo sam ga na Abemami, jednom drugom kiribatskom koralnom ostrvu, gde se povukao i postao jedini strani stanovnik. Išao je po naselju bez košulje, nosio plavu lavalavu,4 živeo sa ženom-domorotkinjom u kolibi od palminog lišća, i prihvatio je sve moguće mane Abemame sa ležernošću hipika. Abemama je bila lepša od Božićnih ostrva, ali je njegov život na njoj bio težak, posebno za čoveka u poznim sedamdesetim. Povrće mu je zakržljalo, engleski krastavci pocrkali na lozi, a ribarske mreže trulile jer zbog artritisa nije mogao da ih vadi svaki dan iz vode. Zbunjivao je Abemamce. Ljubazan narod, pa je brinuo zbog njega. Gde su mu deca?, pitali su se. Njegovi rođaci? Zašto je tu? Kasnije, nakon što sam posetio mnogo više ostrva i sreo ljude poput njega, shvatio sam da je prosto bio lud za ostrvima.
Glad za ostrvima, za još više ostrva, toliko je nezasita da su ledeni bregovi, oblaci i fatamorgana pogrešno identifikovani kao nova ostrva. Dvadesetih godina prošlog veka, Bartolomejev Veliki Atlas, Biblija engleske kartografije, još uvek je pokazivao arhipelag Enson, nepostojeći lanac ostrva između Havaja i Japana, nazvanih po lordu Ensonu, koji ih je samo video na kartama jedne španske galije koju je zarobio kraj Filipina u osamnaestom veku. Sve do osamdesetih godina, kompanija za minhenske globuse koji su bili simbol Lufthansinih biletarnica po celom svetu smestio je lažno ostrvo Matador (nastanjeno rasom stidljivih albino gubavaca, kako je tvrdio njihov britanski pronalazač) severno uz sam ekvador, pa je čak i mapa sveta iz 1982. Nacionalnog geografskog društva opisala ova zamišljena ostrva kao skup neimenovih tačaka. U svojoj knjizi Nenaseljena i pusta ostrva Jon Fišer je predložio da se u plitke lagune potope naftni tankeri, da se na njihove platforme nanese zemlja i zaseje vegetacija otporna na so i tako stvori još više ostrva.
Ima u toj opsednutosti ostrvima mnogo više od lake žudnje za peskom, morem i tamnoputim ženama, više od bezbrižnog života Švedske porodice Robinzon i Giliganovog ostrva. Islomanija je iznedrila i takve antikrusovce kao što je Samjuel Kamstok, slabunjavog plavog kvekerskog dečka koji je toliko uporan u svom snu da postane kralj nekog tropskog ostrva da je stupio u posadu kitolovca i molio kapetana da ga otpremi na obalu svaki put kad bi prošli kraj nekog ostrva. U dvadeset drugoj godini, on i nekolicina drugih članova posade poubijali su svoje zapovednike i otplovili na jedno koralno ostrvo na Maršalovim ostrvima gde se njegov pokušaj da postane monarh domorocima završio još većim prolivanjem krvi. Još jedan antikrusovac, jezuitski sveštenik otac Onore Laval, terorisao je i porobljavao stanovnike polinežanskog ostrva Mangareva trideset sedam godina, uništavajući kipove njihovih bogova i terajući ih da sagrade katedralu od hiljadu dvesta sedišta, od bleštavog belog korala i bisera. Do trenutka kada su ga francuske vlasti prebacile na Tahiti, sudile mu za ubistvo i proglasile ga ludim, njegova megalomanija smanjila je broj stanovnika Mangareva sa hiljadu na petsto, a bolesne i gladne preživele ostavila je bez običaja i uverenja.

* * *

Upitajte medicinsku zajednicu da objasni „neodređenu i tajanstvenu čar” ostrva i možda ćete čuti o umirujućim uticajima vetra i talasa, zavodljivoj aromi plaže, sunčanoj svetlosti i jonima morskog vazduha koji izazivaju prirodnu opijenost, kao i o vodenim zvucima koji nas podsećaju na matericu. Pitajte jedriličare pa ćete od njih možda čuti kako opisuju ostrva herojskim rečima koje planinari čuvaju za Himalaje. Pitajte nekog ko letuje na ostrvu i od njega ćete možda slušati o bekstvu, senzualnosti i romansi ili o ostrvu koje je saznatljivo jer ima prirodne granice.
Ali sam ja mislio da mora biti još nečeg više što bi objasnilo strast za ostrvima koja nadilazi kulture i vekove, što bi objasnilo zašto su ostrva od središne važnosti za mitove i religije toliko mnogo naroda – zašto kineska mitologija smešta nebesa na jedan arhipelag kršnog kamenja, grčki i rimski junaci nastanjuju ostrva Blaženih, a hrišćani zidaju neke od svojih najsvetijih crkava i manastira na ostrvima, dok su trščana ostrva jezera Titikaka bila sveta za Inke čiji ih potomci još uvek poštuju.
Postoji izvesna hitna nužnost da se reši tajna islomanije, jer se ostrva, kao i tropske kišne šume, nalaze u opasnosti kao geografska pojava. Globalno zagrevanje preti da potopi ona niža, dok globalno selo preti da preplavi kulturu i individualnost popularnih ostrva. Što sam duže čekao da otkrijem zašto su ostrva tako opijajuća, to je rasla šansa da njihova neodređena i tajanstvena čar može nestati.
To se već dogodilo Ki Vestu, sada bledoj senci nekadašnjeg „opčinjavajućeg sebe”. Tri leta sam proveo tamo sedamdesetih godina kada je ostao udaljen uprkos nizu mostova i zemljouza koji su ga vezivali za kopnenu Floridu. Bio je to severnoamerički odgovor na Legiju stranaca, propadajući tropski gradić u kome si mogao živeti kao pustinjak ili pucnuti prstima i okupiti krug prijatelja. Svakog dana sam radio ujutru, a popodne provodio u klubu Sends Bič, što je bilo pomodno ime za komad peska veličine poštanske marke gde si mogao, sa jednim pivom, da visiš po ceo dan. A onda bih se odvukao do pristaništa na Trgu Melori na dnevnu proslavu zalaska sunca. I dok je sunce nestajalo u Meksičkom zalivu, hipici bi spustili gitare iz ruku, pripadnici Hare Krišne prestali sa zapevanjem i tišina bi se spu-stila na ljude. Posle toga sam išao do bara Half Šel Rou gde su, pri punom mesecu, žene u trikoima igrale na pristaništu uz bluz iz džuboksa, a njihove siluete se ocrtavale na pozadini brodova za lova na škampe.
Vratio sam se na Ki Vest 1991, nakon petnaestogodišnjeg odsustva, i utvrdio da je malo povećanje u prečniku cevi kojom je voda stizala sa kopna takođe dovelo lance hotela i brodove za krstarenje. A letovalište sa višespratnicama zamenilo je Sends; Half Šel se učetvoro-stručio da bi primio klince sa koledža za koje je Ki Vest postao mesto za notorno alkoholi-sanje. Mnogi starosedeoci, Konči, preselili su se u Okalu („Ki Vest u izgnanstvu”), a Trg Melori postao je buvljačka prodavnica majica i uličnih prodavaca koji viču nudeći sobe za izdavanje i izlete na neki umirući greben.
Ki Vest ipak nije bio totalna propast. Oldtajmeri su izdržali u svojim vrtovima iza kuća. Džordž Marfi, urednik i radio-voditelj, koji je živeo u kući-čamcu, rekao mi je da je on opstao jer je Ki Vest još uvek zadovoljavao njegov najznačajniji ideal: „Dabogda živeo na najzanimljivijem mestu”. Kada sam razgovarao sa njim šest godina kasnije, međutim, zvučao je obeshrabreno. Ki Vest je sada imao „Gep”, „Banana republiku”, „Planet Holivud”, i kafe „Hard Rok”, sa još više emporijuma masovnog tržišta u najavi, uključujući i jedan „Huters”5 sa svojim preslobodnim sisotresnim konobaricama u narandžastim bikinijima. „Zamisli”, zagrmeo je Marfi, „Huters, na Ki Vestu!”
Lakše je bilo zamisliti jedan „Huters” nego zatvaranje plaža, a upravo je to sledeće što se desilo. Drevne kanalizacione cevi Ki Vesta, nesposobne da izdraže porast stanovništa i dnevni priliv došljaka počele su da ispuštaju sirov materijal u plitke vode oko ostrva. Kada sam pročitao da su državni sanitarni inspektori zatvorili sve plaže, setio sam se Krusoa, kratke priče engleskog pisca Viktora Sejdža. U njoj Sejdžov Kruso pravi genijalne uređaje koje napaja generatorom na gasove koje proizvodi njegov vlastiti izmet. Kako temperatura raste u letnjim mesecima, on uviđa da mu treba sve više i više goriva da bi mu zujao frižider tako da uskoro provodi sve svoje budne sate jedući i prazneći se sve dok, na kraju, zbog odlučnosti da sačuva svoj luksuzni stil života, ne pretvori svoje ostrvo u gomilu govana.
Ali „Huters“ i bakterija E. koli na Ki Vestu nisu bili toliko iznenađujući budući da sam od-jednom počeo da slušam i čitam kako se na sve strane ostrva premošćavaju, dižu u vazduh, preplavljuju masovnim turizmom, pretvaraju u đubrišta, i transformišu poremećajima i doga-đajima koji bi na svakom kontinentu stvorili manje komešanja od povetarca sa krila kolibrija.
Jedna kalifornijska biotehnološka kompanija proizvela je genetsku vanilu, pa je Komoros, na kome je vanila značila dve-trećine izvoza, suočena sa katastrofom. Britanska pošta je odlučila da vezuje pakete pisama sintetičkom žicom i tako je opustošila privredu Svete Helene baziranu na konoplji. Mangareva oca Lavala je opet terorisana, ovoga puta nuklearnim probama, a njena laguna otrovana radioaktivnim otpadom koji se u nju spirao tokom sedamdesetih sa paluba francuskih ratnih brodova. Koralno izbeljivanje pretilo je sprudovima na Karibima, a mangrovi su raščišćeni radi turističkih destinacija na Fidžiju. Skaj u Škotskoj, Hirta u Norveškoj, i ostrva Princa Edvarda u Kanadi, izvršili su samoubistvo ili ostrvoubistvo izgradnjom mostova ili tunela ka kopnu. Neka ostrva su doživela kulturnu aneksiju. Najbolji hotel na majušnom karipskom ostrvu Angvila podsećao je na marokansko selo, a nudio je kalifornijsku kuhinju; tur operatori su zahtevali da grčko ostrvo Rodos uvede nemačke znake na putevima i televizijske kanale; Dejvid Gaterson koji je svoj roman Sneg pada na kedrove smestio na vašingtonsko ostrvo Bejnbridž, rekao je u jednom intervjuu da je tokom trinaest godina koje je tamo proveo video kako se pretvara u „neurotično mesto kao i svako drugo na ovom svetu”.

* * *

Kada sam počeo govoriti o rešavanju tajne islomanije pre nego što bude prekasno, svi su pretpostavili da mi je bila potrebna pomoć u izboru ostrva pa sam se naslušao o lepotama Mauija i Sv. Barta i golotinji grčkih ostrva gde se može kampovati na bilo kojoj plaži – barem se moglo 1968. Rekli su mi da ne propustim Laukalu, fidžijsko ostrvo tada u vlasništvu poro-dice Forbs, gde bi doleteo iznajmljenim avionom i plaćao hiljadu dolara na dan ili izvesno filipinsko izletničko ostrvo gde ste mogli odsesti u casitas sa rashladnim uređajima, zavaljeni u kadu za masažu i, uz malo sreće, masirati leđa sa Ferdinandom Markosom, mlađim.
Dodajem sve njih rastućem spisku ostrva za izbegavanje po svaku cenu. Skakanje sa jednog na drugo ostrvo može zvučati bezbrižno, ali svako udaljeno ostrvo je potencijalni Alkatraz. Putnički čamci su retki, avioni neredovni, a uragani vas mogu danima zatočiti. Jednom sam proveo pet dana na Majurou, glavnom koralu Maršalskih ostrva, čekajući na zakasneli avion za Taravu. Robert Luis Stivenson ga je nazvao „biserom Pacifika”, a video sam fotografiju prekrasne ovalne lagune okružene trakom uzanih ostrva gusto obraslih palmama. Majuro je još uvek izgledao dobro iz vazduha, ali nakon četrdeset godina američkog tutorstva, postao je prava pacifička verzija Apalačkog regiona sa zarđalim kamionetima, kućercima od šperploče i poljskim klozetima iznad lagune. Nisam morao da se vraćam da proverim da li se stanje pogoršalo ili na Maui kako bih dreždao u saobraćajnim zakrčenjima iznajmljenih kola. A u čemu je smisao posete Ibici, Rodosu ili Tahitiju kada i vi i ja znamo šta ćemo tamo naći?
Eliminisao sam ostrva poput Hilton Heda i Dofaskija čiji su domorodački stanovnici i kultura očišćeni radi penzionisanih igrača golfa i Karipska ostrva koja su postala proslavljena pristaništa za krstarenja. Odlučio sam se da budem protiv ostrva koja nisu ispunjavala vikinški zahtev da brod sa krmom može da prođe između njih i kopna, minijaturnih kontinenata kao što su Madagaskar, Grenland, Sumatra i Nova Gvineja, kao i nenastanjenih tački, premalih da bi se smatrale ostrvima pod uslovima jednog škotskog propisa iz 1861. koji je definisao ostrva kao komade zemlje okružene vodom i nastanjene ljudima na kojima može da pase najmanje jedna ovca. Želeo sam ostrva gde je broj stanovnika veći od deset, a manji od deset hiljada. Želeo sam mešavinu niskih koralnih ostrva i vulkanskih lepota, umerena i tropska ostrva, udaljenija od Kataline, ali dostupnija od Tristana da Kunhe.
Nakon što sam odbacio prevelika i premala, očigledne užase i udaljene retkosti, ostala su mi ostrva koja su spadala u tri kategorije: ostrva koja sam mogao da grupišem u tipove poput svetih ostrva, privatnih ostrva, zastrašujućih ostrva, zatvorskih ostrva i utopijskih ostrva; ostrva koja sam već poznavao i slavna ostrva koja su palila iskru naše ljubavi za ostrva. Od njih sam izabrao jedno sveto, jedno zatvorsko, jedno zastrašujuće, jedno privatno i jedno utopijsko da predstavljaju ostala. Onda sam izabrao pet ostrva koja su mi pružila najživopisnije uspomene. Konačno, izabrao sam Bali-ha’i, Atlantis, ostrva Spajs i Isla Robinzon Kruso kao najslavnija ostrva koja, stvarna ili ne, i znali ih mi ili ne, prate nas na svako novo ostrvo i ubeđuju da će biti raj.

Krusoovo ostrvo – Masatiera
Moderna opsednutost ostrvima počinje sa Robinzonom Krusoom, te sam i ja započeo sa njegovim ostrvom, Masatierom, pacifičkim ostrvom na četiristo milja od obale Čilea u arhipelagu Huan Fernandez, gde je škotski moreplovac po imenu Aleksandar Selkerk bio brodolomac četiri i po godine, od 1704. do 1709. Nakon što ga je izbavio gusar kapetan Vuds Rodžers, Selkerk je svoju priču ispričao novinaru Ričardu Stilu. Veruje se da je Danijel Defo pročitao i Stilov posledični članak i knjigu Vudsa Rodžersa, Krstarenje oko sveta, kao i da je Selkerkovo iskustvo ubacio u svoj roman Robinzon Kruso. Neki naučnici sumnjaju da je Defo sreo Selkerka i razgovarao sa njim, a kada je jedna Selkerkova potomkinja nedavno prodala njegovo rodno mesto kako bi namirila nasledne takse, ona je napala Defoa kao „čoveka bez skrupula” koji je ukrao i izvrnuo priču njenog pretka.
Prvi put sam se sreo sa Masatierom u Dve godine pod jarbolom, pripovesti Ričarda Henrija Dejne o njegovom putovanju iz 1831. od Bostona do Kalifornije. Dejna ga je nazvao klasičnim ostrvom, najromantičnijim na zemlji, i hvalio je njegove uzburkane potoke, uzvišene planine, bogato tlo, obilno voće i aromatično drveće. Imalo je „osobitu čar”, pisao je, možda zbog svog usamljenog položaja u širokom prostranstvu južnog Pacifika, a „i asocijacije koje svi imaju, a vezane su za detinjstvo zbog čitanja Robinzona Krusoa” – one su mu i dale „svetost prvog doma”.
Da bih stigao u taj sveti dom koji je Čile preimenovao u Isla Robinzon Kruso, putovao sam do Santjaga, telefonirao uredima kompanije „Transportes Aereos Robinson Cruso” (avionskoj kompaniji TARC) i dobio uputstva da budem u predvorju hotela u 3 popodne i sa 420 dolara u kešu. Službenik TARC-a bila je dama kamenog lica, sa naočarima ukrašenim veštačkim draguljima, koja je dva puta izbrojala moj novac pre nego što se rastala sa kartom. Nakon što je pljesnula novčanikom da bi zatvorila moje dolare, upozorila me je da su kiše počele rano ove godine i da smo već stupili u sezonu jesenjih oluja kada se letovi mogu odložiti za dane ili nedelje. Ali ja sam prosto bio srećan što sam kupio avionsku kartu za Isla Kruso. Ostrvo od dvesta ljudi, na četiristo milja od čileanskog kopna, ne bi uopšte ni imalo avionsku vezu da nije bilo visoko cenjenih jastoga koji su povratnim letovima transportovani za Santjago.
TARC je bila jedna od nekoliko malih kompanija koje su koristile drevni aerodrom Cerilos. Kada sam stigao negde u poodmaklo jutro, pista je bila obavijena maglom, a terminal napušten. Devojčica je otključala kiosk za prodaju novina i grickalica, a onda se skupila za tezgom i zaspala. Jedna stara babuskara očistila je toalete, a onda ih zaključala. Javni telefon je zvonio i zvonio, odzvanjajući po praznom holu.
Bila su tu još tri putnika. Karlos, mladi rmpalija sa licem izgubljenim u zulufima, a lakog hoda jetija. Rekao je da je uzeo odsustvo iz škole u kojoj je predavao i krenuo na Isla Kruso na nedelju dana „da zaboravi neke stvari”. Ali je nosio eskimsku jaknu, a njegov prtljag je prebacio dozvoljenu granicu od deset kilograma, tako da sam posumnjao da je pretrpeo neku razornu tragediju i da je planirao da sebe preseli na pusto ostrvo na mnogo duži rok.
Irena je žena šezdesetih godina, majušna kao papiga, koja je sa sobom povela prijateljicu, debelu i stidljivu Alisiju, kao tihu prikolicu. Trideset godina u pustinji Atakama su suncem spržile njeno lice u dalmatinersku šaru, a njenu kosu boje slame ukrutile i osušile spontanim sagorevanjem. Pravila je teatarski čin od svake rečenice i predstavila se tako što je osudila sve što je uništilo Čile: korumpirane političare, Mekdonaldove hamburgere i posedovanje više stvari umesto dodirivanja više ljudi. Kad god bi joj dozlogrdile porodica ili Atakama, ona bi govorila: „Pretim da ću se preseliti na ovo čudesno ostrvo. Uvek zamišljam kako tamo živim sama”. Sinovi su joj na kraju dali kartu i rekli: „U redu, onda, idi!”
Nosila je tanak džemper, a priznala je da je ostavila svoju vetrovku. Spremila se da je spakuje, a onda se zapitala: „A šta će mi ta stvar u raju?” Pogledala je u tavanicu sa koje se gulio malter i zatvorila oči: „Biće onako kako svi treba da žive. Bez buke ili zagađenja. Ostrvljani će biti nežni ljudi koji znaju kako da uživaju u životu. Mogu ostati zauvek.”
Počeo sam sa opisivanjem Selkerkovog očaja pri prvom veslanju ka obali. Izgledala je užasnuta i odmahnula je rukom: „Stanite! O, stanite, molim vas, dragi čoveče. Nemojte mi ništa više reći! Ako to ostrvo nije raj, ne želim to da znam.”
Nas četvoro smo stajali sami nasred praznog terminala dok je sa zvučnika svirala muzika, „Stavi svoju ruku u ruku čoveka...” Setio sam se krimića snimljenog po romanu Agate Kristi Deset malih crnaca, u kome tajanstveni domaćin poziva deset stranaca na privatno ostrvo kraj južne obale Engleske, a onda ih ubija jednog po jednog.
TARC-ov menadžer iz Santjaga se pojavi. Spusti ruke, pa nam održa predavanje o složenosti sletanja na Isla Kruso. Prljava pista je osamsto metara dugačka i zavijena naviše kao skijaška skakaonica. Iza nje je stena. Jaki vetrovi su danas duvali preko aerodroma, pa je sletanje varljivo. Čekali smo još dva sata sve dok telefon u holu nije zazvonio sa najnovijim vremenskim izveštajem sa Isla Kruso.
Kašnjenje se produžilo na još dva dana, pa kada smo se ponovo okupili imali smo još jednog putnika, mladu Čileanku po imenu Luz sa visokim jagodicama kao u indijanske princeze. Diplomirala je na koledžu u Americi, pa je letela u posetu majci, skorašnjoj raspuštenici koja se u momentu preselila na Isla Kruso i tamo se izdržavala učeći decu lovaca na jastoge da govore engleski. Aerodrom Cerilos je i dalje bio napušten i maglovit. Dok smo se ukrcavali, naš pilot, ćelavko sa debelim naočarima i u prljavom džemperu, šutirao je gume. Menadžer i njegova žena su nam uručili domaće sendviče i mahnuli maramicama. Ja sam zaspao i probudio se dva sata kasnije dok smo se spuštali ka krševitom zelenom ostrvu koje je uljuljkivalo pipak mrke pustinje u okean. Suprotnost je padala u oči: džungla krševitih, gusto šumovitih vrhova koji izbijaju iz uzavrelog mora na severu, a na jugu suv, crveni plato od stena i prašine: ostrvo King Konga venčano za prst pustinje Lorensa od Arabije.
Sleteli smo u pustinju i protutnjali kraj polomljene cesne do jedne kolibe. Vetar joj je izbio sve prozore, a gomile starog gvožđa sprečavale su limeni krov da i on ne odleti. Jedan mešanac sa očima čoveka pod elektrošokom stezao nam je ruke dok smo silazili niz stepenice. „Marsel je naš vatrogasac i meteorolog”, rekao je pilot. „On nam javlja da li je sletanje sigurno.”
Irena se zavrte ko čigra: „Divno je, divno!”, vikala je, „uvek kažem ovde ću se preseliti, a sad...” Pogledom je obuhvatila oguljenu kolibu i đavolčiće prašine u plesu po pisti: „A sada... Pa, videćemo”.
Marsel je konopcem privezao naš prtljag za lend rover, pa smo se zakotrljali trošnim puteljkom u pravcu kratera ugašenog vulkana. Ribarski brod nas je čekao dole, kraj nasipa. Ukrcali smo se i skoro dva sata proveli orući kroz more nalik na železnicu u zabavnom praku, pored stena visine nebodera koje su se završavale grebenima dovoljno oštrim da se njima secka luk.
Posadu su činili rečiti momci boje mahagonija. Rekli su da ove stene, britke kao brijači, koriste za obeležavanje zamki za jastoge i pokazali su nam jednu krševitu hrpu stena nazvanu, iz očiglednih razloga, „Rodilište udovica”. Tvrdili su da nije tako stvarno vetrovito (u Novoj Engleskoj, već bi se vijorile zastavice upozorenja na buru) i zvali su taj kotao bele pene nežnim morem. Mlad mesec je često donosio petodnevni interval mirnog vremena kao sada. A posle toga, pažnja!
Hvalili su se da je njihovo ostrvo svetski rezervoar biosfere Ujedinjenih nacija, jer je imalo tako mnogo retkih biljaka. Njegovi jastozi bili su najslađi na svetu, jer su dolazili sa jastoških geografskih širina južne hemisfere. Njegove foke bile su jedinstvene samo za taj arhipelag i najlepše na svetu zbog retke mešavine sivih i crnih dlaka. A nigde drugde ne možeš naći crvene kolibrije ostrva Kruso ili stablo lume6 čije su tvrdo drvo čilenaski policijaci cenili toliko da su od njega pravili svoje palice, ili, pak, divlji kupus koji je hranio „Alehandra” Selkreka.
Dok smo obilazili pretposlednji rt pre jedinog naselja na ostrvu, San Huana Bautiste, zrak sunca se probio kroz oblačni nebeski svod i osvetlio pećinu sa niskim kamenim zidom uzidanim u njen ulaz. „Krusoova pećina”, u horu su objavili ribari, što je bio prvi dokaz da su na ovom ostrvu Selkerk i Kruso jedno te isto.
Amfiteatar zelenih planina strmo se uzdizao od obale i okruživao razvaljena skladišta i bungalove San Huana. Najvića planina, El Jink, u obliku nadgrobnog spomenika, bila je toliko krševita da je manje od desetak ljudi stiglo na njen vrh, a tako je bila mračna i zlokobna da bi je domoroci proglasili za sedište nekog zastrašujućeg boga.
Neko je prikačio deset bogato ilustrovanih dasaka sa pesmama o Selkerku i Krusou na stubove koji okružuju gradsko pristanište. Pre nego što sam ih mogao prevesti, živahan čovek obučen kao igrač golfa ubacio mi je torbu u dvokolice koje je pogurao ulicom u svoj pansion, vilu Grin. „Zovite me Robinzon”, rekao mi je, objašnjavajući da je to popularno ime za ostrvske momke. Takođe je tu bila i Hosterija Defo, i neka Posada de Robinzon gde sam popio pivo, sam. Popio sam još jedno pivo, i dalje sam, u baru sa tri stola gde su požuteli isečci iz novina izveštavali o tome kako je britanska mornarica potopila nemački ratni brod Drezden u ovoj luci tokom Prvog svetskog rata. Jedan preživeli je postao brodolomnik i živeo je kao pustinjak petneast godina; postao je poznat kao „nemački Robinzon”.
Još više krusoovskih odjeka bilo je u letnjikovcima koji su izgledali kao sklepani od nane-tog drveća, sa staklenicima iza kuće u kojima su gajili proizvode kako bi sprečili skorbut, kao i hrabra odličja civilizacije. Dečaci su nosili blejzere i kravate, kao i njihovi vršnjaci na kopnu, a bista pomorskog junaka krasila je trg na kome nikad nisam video ni žive duše da šeta ili sedi.
Teško da su se stanovnici Isla Kruso mogli kriviti za mešanje Selkerka i Krusoa. Vlada je pokrstila Masatieru prema izmišljenom Krusou, a posetioci su dolazili sa njegovim, ne Selkerkovim, imenom na usnama. Kada su se Amerikanci na putu za kalifornijska zlatna polja zaustavljali ovde između 1849. i 1850, bili su ubeđeni da je to bio pravi dom stvarnog Krusoa. Jedan rudar ga je nazvao „najfascinatnijom tačkom, za mene, na celoj zemaljskoj kugli!” U svoj dnevnik je zapisao: „Sutra ću videti začarano ostrvo! Ne sliku iz mašte nego stvarno tlo... možda i pećinu u kojoj je kopao Robinzon, ili ruševine njegove male straćare”. U vili Grin pročitao sam jedan članak iz Nacionalne geografije iz 1928. pod naslovom „Putovanje na ostrvski dom Robinzona Krusoa”, u kome je autor čekao sve do pretposlednjeg pasusa kako bi skrenuo pažnju da Kruso nije stvarni mornar koji se posle brodoloma našao na Masatieri. Kada su izletnički parni brodovi iz Valpareza svraćali u prvoj polovini veka, čovek obučen kao Kruso, sve sa papagajem, kišobranom i šiljatom kozjom kapom, u pratnji riđokosog Petka, splavom je prilazio brodu da ih dočeka. Čak i u Largu, Selkerkovom škotskom rodnom mestu, postojao je hotel Kruso sa barom Huan Fernandez i restoranom Brodolomnik; ništa se nije zvalo po Selkerku.
Uskoro sam i ja usvojio lokalnu naviku da mešam ta dva čoveka. Kada su zbunjeni pogledi dočekali moj zahtev da mi se pokaže put ka Selkerkovoj osmatračnici, ja sam pitao za Robinzonovu. Počeo sam da pećinu u kojoj je Selkerk čuvao svoje zalihe zovem „Robinzonova pećina” i uhvatio sam sebe kako se pitam da li ijedan od španskih topova koji su ležali na travi ili su bili postavljeni na keju potiču iz Krusoovog doba. Ali sam se setio Selkerka kada su mi gležnjeve izgrebali potomci podivljih mačaka koje je uvežbao da mu leže kraj nogu i rasteruju pacove.
San Huan nije imao nikakve prečasne državne zgrade, istorijske crkve ili velika zdanja. Svako je u moru video izvor sredstava za život, zavisno od jastoga koji su mogli doneti dvadeset dolara u nekom santjagoskom restoranu. Vek ranije, ostrvljani su prosto bacali komade kozjeg mesa po obali i privlačili rojeve jastoga. Otada su jastozi postali retki, pa vlada mišljenje da, ako oni nekad nestanu, nestaće i San Huan. U međuvremenu, ostrvo je bilo tiho i usamljeno, kao što to može biti zajednica od šeststo ljudi. Svetla su žmirkala u sumrak, ali jedini ljudi koji su se mogli videti bila su deca okupljena oko bara da gledaju kako vlasnik pali bradavicu na kolenu svoje kćeri i oko pet-šest odraslih koji uživaju u omiljenom večernjem ritualu, posmatranju kako crveni kolibriji piju nektar sa žutih cvetnih zvončića. Kada bi pala noć, ulice su se praznile, osim jednog dečaka koji je šutirao fudbalsku loptu kroz držače za gong, jedini ostrvski požarni alarm.
Jeo sam hladnog jastoga, sam, u vili Grin, okružen uglačanim drvenim oplatama i zidnim kalendarima i slušajući otkucaje sata sa klatnom. Čitao sam u hotelskoj knjizi gostiju o „ispunjenim životnim ambicijama”, ili o posmatračima ptica koji su „došli zbog kolibrija, a pronašli su toliko mnogo više”, i o radosti najvećeg svetskog invalida-putnika koji se, konačno, našao na „čuvenom ostrvu Robinzona Krusoa”.
Vratio sam se na pristanište sa baterijskom lampom kako bih pročitao pesme. Jedna je govorila o Selkerku koji spava zajedno sa Odisejem, a druga o Krusoovom „ostrvu tišine”. Na povratku u hotel nabasao sam na Irenu koja je odsela u susednom pansionu. Rekla je: „Znate, baš je vrlo tiho na ovom ostrvu”.

* * *

Nekad sam verovao da bi tišina i usamljenost nenaseljenog ostrva oterala ostavljenog pomorca u ludilo. Kapetan koji bi ostavio za sobom napunjen revolver mogao se smatrati za humanitarca, a takva dobrotvorna dela objašnjavaju zašto su skeleti koji grčevito drže zarđale revolvere često pozdravljali prve posetioce na ostrvima poput Masatiere. Činjenica da je Selkerk koji je imao musketu, barut i metke, preživeo četiri godine, a da nije izvršio samoubistvo, načinila je od njega uspešnog brodolomnika.
Planirao sam da sam odem na hodočašće u njegovu pećinu u Puerto Inglesu tako da mogu da posmatram horizont i pitam se da li bih i ja mogao tako, ili bih bio skelet koji stišće revolver. Ali me je Robinzon Grin upozorio da ne idem tamo preko oštrog grebena koji odvaja pećinu od San Huana. Prošlog meseca taj greben je pobedio grupu Nemaca koji su tu došli nakon nedelja planinarenja po Andima. Verovatno je to bio isti greben sa koga se Selkerk smandrljao dok je jurio kozu, a izbegao je smrt samo zato što je uhvatio životinju i ublažio pad. Vlasnik vile Grin je preporučio da oplovim oko kopna čamcem tako da sam se pridružio Ireni, Alisiji i Luz koje su iznajmile ribara po imenu Danijel da ih tamo odvede svojim skifom.
Stenovita obala i nemirno more sprečili su nas da se iskrcamo u luci Ingles. Zato je Danijel skočio na jednu stenu sa konopcem, vičući: „Imajte veru u ribare sa Huana Fernandeza”. Mi smo se iskrcali jedno po jedno, hvatajući ga za ruku dok su talasi gurali brod prema stenama. Irena je skoro skliznula u more, pa je posrtala obalom, uzdrhtala i preplašena.
Najzad smo se ispoticali po plaži preko uglačanog kamenja veličine dečje glave dok je Danijel tandrkao naduvanu istoriju Selkerkovih iskustava. Onda smo se uspeli na vidikovac sa koga je pucao pogled na široku, dobro navodnjenu dolinu u kojoj nam je pokazao ostatke kuće koju je, pre pedeset godina, sazidao jedan nemački farmer, uvoznik amarilisa koji sada podivljalo buja među porušenim zidovima. Bilo je vode u jednom rukavcu; bilo je i zečeva, divljeg origana i dovoljno drva za godine kuvanja i signalnih vatri. Vojni specijalac mogao je da živi mesecima na ovoj zemlji, ali bi uvek znao da je na vežbi i da će jednog dana brod skrenuti u uvalu da ga pokupi.
Iskrao sam se u Selkerkovu pećinu dok su drugi leškarili po plaži. Zidovi su nosili ožiljke vekova umetnika grafita i lovaca na suvenire. Četrdesetdevetaši na putu za kalifornijska zlatna polja naneli su najveću štetu. Kada bi se njihovi brodovi zaustavili za zalihe, oni bi jurnuli u Krusoovu pećinu po suvenire koje su mogli prodati u San Francisku. Dž. Ros Braun, putnik na parobrodu za Kaliforniju, autor knjige o tom putovanju, Krusoovo ostrvo, zatekao je dvadeset tragača u Selkerkovoj pećini. „Oni su tukli po bočnim zidovima, tavanici i podu pećine u žestokoj potrazi za reliktima, sve dok za njima nije ostalo jedva desetak kvadratnih metara prvobitne površine”, zapisao je. „Svaki je čovek i bukvalno imao džepove pune kamenja.” Po Braunovom odlasku, oni su predlagali potragu za zlatom u onome što su nazvali „Krusoova dolina”, kao i pripajanje Huana Fernandeza Sjedinjenim Državama.
Ulaz u pećinu gledao je na istu plažu na kojoj se Selkerk prvi put našao na obali. U današnje vreme, mi bismo impulsivnog i zlovoljnog Selkerka nazvali protuvom, a njegovu porodicu zloglasnim svađalicama i nezadovoljnim disfunkcionalacima. Njega su prekorevali zbog nedoličnog ponašanja u crkvi; stalno se obračunavao sa porodicom, a posle jednog gadnog pesničenja otišao je na more sa ozloglašenim gusarom Vilijemom Dempijerom. Za nekoliko godina postao je master Senk Porta, broda kojim je zapovedao jednako zlovoljni kapetan Strendling. Kako se Senk Port približavao Huanu Fernandezu, on i Strendling su se svađali povodom stanja broda. Selkerk je prijavio da su skorašnje popravke tako traljave da je više voleo da ga ostave na Masatieri nego da doživi sasvim izvesnu nesreću na moru. Na njegovo iznenađenje, Strendling je naredio da ga iskrcaju na obalu.
Selkerk je računao da će mu se pridružiti i ostali članovi posade. Nakon što ga je brodski čamac iskrcao samog na Puerto Ingles, mora da je zapazio gromadne planine i praznu dolinu, da je procenio svoje izglede da izgladni ili umre nezaštićen ovde u odnosu na mogućnost da nestane na Strendlingovom za more bezvrednom brodu, užas beskrajne samoće spram zadovoljstva da ostane kralj na Masatieri. I dok su mornari sa Senk Porta povlačili skif nazad na more, on je verovatno osetio nešto od protivrečnih emocija koje i ja osetim kad stignem na udaljeno ostrvo: uzbuđenje da sam najzad stigao do tako tihog, usamljenog mesta kao i iznenadnu želju da pobegnem odatle, da se ponovo ukrcam na bilo koji brod ili avion koji me je ovde doveo i odem kući.
Prema Vudsu Rodžersu, Selkerk je skočio u vodu u poslednjem času i počeo da pliva ka skifu, urlajući da se predomislio i molio je da ga vrate na brod.
Kapetan Strendling je, kako priča kazuje, odgovorio: „E pa, ja se nisam predomislio! Ostani gde si i crkni od gladi!”
Prema Selkerkovom svedočenju Ričardu Stilu, jadno se osećao prvih osamnaest meseci na Masatieri, „odbačen, mrzovoljan, i melanholičan, jedva sposoban da se suzdrži od nanošenja zla sebi samom”. Jedan Defoov biograf, Tomas Rajt, opisao je Selkerka kako jede žive ljuskare i foke, uplašen da krene u unutrašnjost, i kako razmišlja o samoubistvu. „Glasovi su mu go-vorili i u urlanju mora pred njim i u šapatu šuma iza njega”, pisao je Rajt. „Obala je bila nastanjena prikazama. Onda su, hladeći njegov grozničavi mozak, nailazile slatke vizije detinjstva, doma u Largou, majke, polja kojima je lutao, reči koje je slušao u staroj crkvi, misli Božje.”
Selkerk je pričao Stilu kako je plakao, besciljno lutao, odbijao da jede i ostajao na obali, retko skrećući pogled sa horizonta. Defoov Kruso je bio slično poremećen prvih dana, započinjući svoj dnevnik: „Ja, bedni Robinzon Kruso, nakon brodoloma tokom užasne oluje... dospeo sam na obalu ovog sumornog, nesrećnog ostrva koje sam nazvao Ostrvo očajanja”.
Savladavši depresiju, Selkerk je pretvorio dolinu u neku vrstu samodovoljnog imanja koje bi sagradio i Defoov Kruso. Skupljao je divlje voće i povrće i uvežbao se da stigne i uhvati jarce koje su gusari pustili na ostrvo kako bi obezbedili sveže meso za sebe kad bi svraćali da obnove zalihe. Pretvorio je lov u igru, beležeći uši jaraca koje je puštao i vodeći evidenciju o onima koje je pojeo. Borio se sa morskim lavovima kao matador, tukao ih pre nego što bi mogli da ga razbiju svojim repovima ili ščepaju svojim čeljustima. Začinio bi svoje jareće gulaše divljom repom, paškanatom i peršunom; kuvao je jastoge sa domaćim bobicama bibera; sit bi se najeo crnih šljiva; sašio je kozju kapu i kaput koristeći ekser kao iglu i otkrio je da je biberno drvo lako zapaljivo i mirisno gorivo, dobro za svetlo, toplotu i da daje ukus pečenoj jaretini. Zabavljao se tako što je svoje ime urezivao u koru drveta i pevao i igrao sa mačkama i jarićima. Život mu nije bio raskošan kao Krusoov, nije bilo mlekare, niti pekare, niti tri plantaže, ali Defo je svom Krusou dao mnogo zahvalniju karipsku klimu i dopustio mu da spasi alat, hranu i municiju sa broda. Selkerk je počeo sa odećom i krevetom, pištoljem i municijom, nožem, loncem i Biblijom. Kao Kruso, našao je utehu u religiji, praveći raspored dnevne službe i čitajući Sveto pismo naglas kako bi sačuvao mogućnost govora. Kapetan Vuds Rodžers ga je hvalio što je postao „bolji hrišćanin u svojoj usamljenosti nego što je to bio ikada ranije”.
Stil je izvestio da je Selkerkov način života bio „izuzetno prijatan” i „nikada nije imao ni trenutak teške nevolje”. Noći su mu bile „ne-nemirne”, dani „radosni” zbog „praktikovanja umerenjaštva i fizičkog zamora”. Život mu je postao „jedan neprekidni praznik”. (Pripovest Vudsa Rodžersa o spasavanju Selkerka donekle podriva tezu o „radosti”: Selkerk iskače iz grmlja, „čovek odeven u jareću kožu koji je izgledao divljačnije od njenog prethodnog vlasnika”, zavijajući nekim nerazgovetnim jezikom. Tek kad je povikao: „Verujem u Boga svemoćnog, Tvorca neba i zemlje...”, mornari su shvatili da je to ljudsko biće).
Kruso je bio prvi samostvoreni čovek u književnosti, a ne njen prvi vidljivi potrošač. Stvorio je udoban život, ali ništa više od toga. Ostavio je vreme za čitanje, pisanje, veru, a svoje ostrvo je slavio jer ga je sklonilo od „svih podlosti sveta”. Zaključio je da sva naša nezadovoljstva potiču „iz nedostatka zahvalnosti za ono što imamo”. Selkerk je sličnu stvar rekao po povratku u Škotsku, insistirajući da nikad nije bio tako srećan kao kad je bio odbačenik na Masatieri i „nije vredeo ni prebijene pare”, što je navelo Stila da zaključi kako je „najsrećniji onaj koji svoje potrebe ograniči na prirodne neophodnosti”.
Pre nego je Selkerk odmetnuo sebe i Defo odmetnuo svog izmišljenog Krusoa, tropska ostrva su važila za strašna mesta na kojima su mornari rizikovali da umru usamljeni kao brodolomnici ili pod kopljima neprijateljskih urođenika. Posle Selkerka i Defoa, na njih se gledalo kao na mesta iskupljenja i poboljšanja na kojima se mogla izbeći podlost sveta, izgraditi utopija i pronaći Bog.
Skoro dva veka, posetioci Isla Kruso opisivali su njegove stanovnike kao zadovoljne svojim jednostavnim životom i bez ambicija. Ričard Henri Dejna ih je nazvao „najlenjim ljudima na svetu” i rekao da oni provode vreme u dugim paseo7 i zamenjujući grane koje im vetar oduva sa krova. Čak su bili „isuviše lenji da brzo govore”. Godine 1992. jedan američki par, Džejms i Mejm Brus, naveli su skoro iste primedbe u Istraživačkom dnevniku, žaleći se da su ljudi dokoni, ne ispoljavaju nikakvu „radoznalost ili zanimanje za posetioce” i kreću se „agonično sporim korakom”. Godine 1895, proslavljeni jedriličar Džošua Slokam zaustavio se na ostrvu na nekoliko nedelja tokom svoje samostalne plovidbe oko sveta. Izdržavao se praveći sveže krofne koje su ostrvljani kupovali „drevnim i čudnim” novčićima spasenim iz olupine jedne španske galije. Opazio je da su svi odrasli zdravi, a deca sva lepa i izvestio: „Nije bilo nijednog advokata ili policajca među njima” i „domaća privreda ostrva je sušta jednostavnost. Pariska moda nije uticala na stanovnike; svako se oblačio prema svom ukusu”. Otišao je sa ostrva misleći: „Blaženo ostrvo Huan Fernandez! Zašto te je Aleksandar Selkerk ikada ostavio nešto je što ja ne mogu shvatiti”.
Selkerk se molio da se britanski brod pojavi na horizontu, ali je Danijel, ribar koji me je poveo u luku Ingles, brinuo da se ne pojave brodovi na krstarenju i istovare stotine turista koji bi putovali pešice, na magarcima i džipovima do Selkerkove osmatračnice. Mogli bi da pojedu koju empanadu8 od jastoga i kupe novčanike koje su žene sa San Huana pravile od riblje kože, ali bi takođe i izgazili lišaje, obrali redak cimet, poplašili kolibrije i razorili jednostavni život ostrva na kome se još uvek pamti kako su putnici sa izletničkog broda jednom ogulili koru sa čonta palmi9 i tako im zapretili istrebljenjem.

* * *

Sreo sam ljude na Isla Kruso koji su došli da žive prostim životom daleko od podlosti kontinenata. Oni su cenili ostrvo jer im je nudilo čist vazduh i vodu, obilje hrane i fizičku sigurnost, sve prirodne „neophodnosti”. Sviđalo im se što niko nije ni bogat ni siromah, a većina transakcija je bila razmena ili veresija. (Novčanice su bile tako retke da su moje najmanje monete terale dućandžije da preturaju po fiokama tražeći kusur, a jedan je čak morao da istrese novčiće iz kasice prasice). Plašili su se razvoja više od samoće, proterivanja na kopno više od izolacije; a nekoliko puta sam čuo kako je jedan tinejdžer proteran zbog krađe bio slomljen od tuge, ridajući neutešno dok se ukrcavao na parni brod za Valparezo.
Sreo sam Marijetu, likom nalik na sokola, u uredu agencije zadužene sa upravljanje čileanskim nacionalnim parkovima gde je radila okružena uzorcima ostrvskih endemskih vrsta. Došla je pre dve godine sa svoja dva klinca na petodnevni odmor i nikada nije otišla. Sigurno, ponekad joj je nedostajao la vida intelectual, pozorišta, knjižare i muzeji, ali ovde nije bilo zločina i zagađenja, a ima obilje hrane, ako volite jastoge. Njeni dečaci su voleli Isla Kruso i identifikovali su se sa decom iz Švedske porodice Robinzon. „Ovde imam vremena da mislim, da slušam ono što je tu”, rekla je pokazujući na svoje grudi.
Odvela me je napolje, do vidikovca koji gleda na luku i pokazala mi na planine obavijene maglom. Tamo gore, u jednoj nedostupnoj dolini okruženoj samo zidovima stena, opstaje u životu jedini znan divlji uzorak jednog drveta koje raste samo na Isla Kruso. Nekoliko endemskih vrsta biljki predstavlja samo još nekoliko preživelih primeraka zato što su potomci Selkerkovih koza proždrali ostale. Ovo ostrvo još uvek ima najveći broj endemskih vrsta po kvadratnoj milji u odnosu na sva druga mesta na svetu, 124 na svojih trideset šest kvadratnih milja. One ga čine jedinstvenim i posebnim, a i Marijeta se oseća posebnom jer živi na njemu. Dok je govorila, primetio sam njenu odsutnu naviku, onu koju sam uočio kod drugih ostrvljana, da skreće oči ka okeanu kao da proverava... dobro, pa šta? Parni brod na horizontu? Dugi brod upravljen ka plaži?
Stavila je prst na usta: „Šššš... slušaj, i čućeš ptice, i okean, i, konačno, sebe”. Oči su joj ponovo odskočile ka horizontu i rekla je nešto što ću čuti i na drugom mestu, da na jednom „pravom” ostrvu možeš da vidiš sebe okruženog vodom. Često se pela na Selkerkovu osmatračnicu jer odande, objasnila mi je, „ne mogu da vidim nikakve ljude ili zgrade, samo vodu, svuda, kako me okružuje”.

* * *

Nekoliko ljudi je tvrdilo da Marsel, direktor aerodroma, predstavlja najistinitiju reinkarnaciju Krusoa ili Selkerka na ostrvu. On je tu dospeo pobegavši od nekog „problema”, možda zločina iz strasti, nesrećnog braka ili dugova. Mogao je biti temperamentan ili živčan, ili veselo ekscentričan. On je odlučivao da li avioni mogu sleteti tako što je proveravao oblake i slušao kako jako vetar lupa po krovu, a dolazak svakog aviona objavljivao je preko kratkih talasa kao da je prenosio fudbalsku utakmicu uzvikujući: „Gol!” nakon uspešnog sletanja.
Najistinskiji Kruso/Selkerk, sudeći po izgledu, bio je jedan Francuz koga ću zvati Žan-Pol i kome su ostrvljani dali nadimak „El Peskador Furiozo” jer je svakog dana satima lovio ribu sa pristaništa. Kada je prvi put stigao, platio je za sobu u vili Grin, ali je živeo u šatoru podignutom na trgu. Od tada je napravio neki šatorski („A”) oblik na obali, ali je više voleo da spava u bašti ispred njega. Vuds Rodžers je opisao Selkerka kao „čoveka odevenog u jareću kožu koji je izgledao divljačnije od njenog prethodnog vlasnika”. Dnevni kostim Žan-Pola bile su isflekane žute kupaće gaće, pocepana majica i svilena kamuflažna marama prebačena preko vojničke kape tako da mu pada kao veo preko lica. Zubi su mu ličili na kukuruz, a suncem opaljeno lice na oljušteni paradajz. Zadah iz usta strašan. Skinuo je kapu, a muve su kružile oko ćele, mada su se retko duže zadržavale kad bi jednom namirisale šta leži ispod.
Njegov španski bio je još siroviji od mog, ali bio je zadovoljan što može razgovarati na francuskom, pa sam se sâm pozvao na jutarnje pivo u njegov smrdljivi salon. On je krenuo tako što je izvadio jednu izgraviranu vizit-kartu uz izjavu da je dobitnik Legije časti. Onda me je proveo kroz istoriju svog života čiji su visoki dometi uključivali zatočeništvo u jednom severnovijetnamskom ratnom zarobljeničkom logoru 1954, ranu zadobijenu u alžirskom ratu, zahvalno prijateljstvo sa predsednikom Omarom Bongom od Gabona i služenje u nekoliko afričkih ratova sa plaćeničkim poglavicom Bobom Denarom. Obešena iza njegovog stola bila je sjajna fotografija mladog padobranca sa talasastom kosom i uglađenim izgledom idola sa matinea. Bio je to – Mon Dieu! – Žan-Pol iz 1960.
Kako je takav čovek postao ovakav? I završio ovde? Zašto se nekadašnji plaćenik krije na Krusoovom ostrvu? Zamišljao sam tragičnu ljubav, savest tako krivu da je jedino mogla naći mir četiristo milja daleko kraj obale zemlje hiljadama milja udaljene od Francuske, opsesiju sa ostrvima koja je ravna onoj Erika Bejlija. Umesto toga, on je bio mamin dečačić potpuno zatečen majčinom smrću, neko ko je došao na ostrvo da se oporavi od velike tuge. I dok je nju žalio, naišao je na članak o Krusoovom ostrvu. Ponovo je pročitao Defoovu knjigu, doleteo iz Francuske, kupio tu parcelu na keju i postao putujući Kruso, letujući ovde u toku francuske zime, a onda ponovo letujući u Francuskoj.
Pitao sam ga zašto se stalno vraća, očekujući da čujem neku duševnu meditaciju o prošlosti plaćenika.
On sleže ramenima: „Toplo je, a volim da pecam”. Eto ga, objašnjenje prosečnog penzionera na Floridi.
Pronašao sam Irenu u restoranu Bahija. Sedela je na terasi leđima okrenuta moru, dobujući prstima po stolu. „Znaš o čemu sada razmišljam?”, upita me. „Mislim da je možda ovo ostrvo previše tiho za mene.” (Dobro je što ona nije bila jedan od onih mornara napuštenih sa napunjenim revolverom.)
„Što tiše, to bolje!”, zagrme Horhe, vlasnik Bahije bez obe noge. Došao je ovde na medeni mesec 1962. i zavelo mesto gde su ljudi negovali bolesne susede i pomagali jedni drugima da podignu decu. Ispljunuo je reč „promena” kao parče trulog mesa. Kao i mnogi ostrvljani, on je želeo da sve, SVE ostane isto. Žalio se na telefone, ali ne na uslugu, nego na njihovo postojanje. Kao televizori, oni vezuju ljude za kuću, nameću još veću socijalnu izolaciju ljudima za koje je i inače mislio da su dovoljno izolovani.
Razmišljao sam da je Isla Kruso i za mene previše tiho. Jedan razlog te tišine bio je to što su na kraju leta na južnoj hemisferi deca starija od dvanaest godina odlazila na devet meseci u školu na kopnu. Ova godišnja trauma, obeležena suzama i tugaljivim ječanjem brodske sirene, ostavljala je ostrvo bez svojih najživljih podanika. Drugi razlog je što su zimske kiše zatvarale aerodrom na nekoliko meseci svake godine, tako da je mesečni brod za snabdevanje bio jedina veza Isla Kruso sa kopnom; tada su njegovi stanovnici zaista bili dobro i istinski napušteni.
Možda je Krusoova senka pala previše mračno na ostrvo-imenjaka. Bilo je to neobično klaustrofobično mesto, prazno u unutrašnjosti sa svim ljudima stešnjenim u San Huanu. Nikad nisam bio na nekom mestu na kome su ljudi tako lako živeli na zemlji, a zauzimali tako malo psihološkog prostora. Nije da su bili neprijateljski, samo su tako duboko živeli u sebi da je svaki razgovor ličio na prekid nečega, te sam se, čak i kada sam bio sa njima, osećao usamljen.
Možda bi sve bilo lepo da sam došao na Isla Kruso kao Žan-Pol i ostali, da pobegnem od neke tragedije, ili promenim sreću ili komplikovanu prošlost. Ili da mi je bila potrebna doza otupljujućeg sunca i vetra što tugaljivo šiba, ostrvska tišina sposobna da izgladi uspomene, ili stanovništvo prirodnih usamljenika, mesto na kome nema ničega što bi me podsećalo na kontinent ili moju prošlost.
Ostrva su tako samo-ispunjena da čak i ona koja su jedna drugom u vidokrugu zahtevaju poređenje. Kada se iskrcam na novom, odmeravam ga u odnosu na druga koja znam, pitam se šta bi trebalo da me natera da potražim utočište na njemu. Da li bih ga učinio svojim domom da sam izgubio sve koje volim? Da li bih želeo da pobegnem od braka bez ljubavi, dece pune mržnje, opresivnog posla? Od nerešive moralne dileme, neoprostivog zločina? Gola grčka ostrva su za manje romantične nevolje i krize srednjih godina. Tropska južnopacifička ostrva su za duže boravke i jače nesreće: bankrot koji ti je uništio najbliže prijatelje, ženu koja se zaljubila u tvog brata, saobraćajnu nezgodu u kojoj je stradalo dete. Ali Isla Kruso je bilo ostrvo na kome si mogao zauvek nestati, ono koje se čuva za najrazornije katastrofe.

* * *

„Valerija i ja smo moderni Selkerki!” – objavio je Hoze Marija Gutijerez kada sam ih sreo jedne od mojih poslednjih večeri na ostrvu. Bio je kao junak iz romana Barbare Kartlend, vodnjikavih očiju i isklesanih crta lica. Valerija je imala tamnu i opasnu lepotu ciganske kraljice. Stigli su pre pet godina, bežeći od svojih buenosajreskih korena više srednje klase. On je napisao zamišljene pesme o Krusou i Selkerku koje sam pročitao na doku, a ona ih je ilustrovala.
Luzina majka, žena koja je došla da podučava decu jastogara engleski jezik, pozvala nas je sve na večeru. Živela je u jednoj od poslednjih kuća na strmom putu koji je vodio od pristaništa naviše. Spolja je izgledala kao da ju je zakucao amater-stolar. Iznutra, pažljivo izabrani diskovi i broširana izdanja velikih knjiga ispunjavala su nekoliko polica, dokazujući da je ova raspuštenica srednjih godina pažljivo planirala svoj život pustinjaka. Ona je gostila, kuvala i započinjala razgovor sa ukusom o književnosti i muzici. Hoze Marija je govorio u epigramima kao da je recitovao stihove iz svojih pesama. Znači, sleteo sam u književni salon San Hozea.
Pitao sam ga kako je otkrio Isla Kruso.
„Prvo smo ga sanjali”, reče, „a onda smo ga pronašli. To je jedini razuman način za nalaženja ostrva, zar nije tako?”
„Ja sam se zaljubila na prvi pogled”, dodade Valerija. „Sleteli smo na aerodrom i zaljubili se.” Prkosno mi je presrela pogled, izazivajući me da kažem kako je aerodrom zauzimao najogoljeniji i obeshrabrujući ugao ovog ostrva.
Njihov prvi posao bilo je upravljanje aerodromom. Četiri meseca su spavali u šatoru kraj piste za sletanje, bez tekuće vode i struje, a to je život u nekim pogledima teži od onog koji je izdržao Selkerk u bujnom i vodom dobro snabdevenom Puerto Ingles. Njeni roditelji su mislili da su poludeli i unajmili su psihologe i grafologe da ispitaju njena pisma. Otac joj je doleteo na Isla Kruso i dva dana delio šator sa njima. Doživeo je šok, odbio da vidi ostatak ostrva i jecao je dok se ukrcavao u avion.
Ona je verovala da su pronašli utopiju. Svi su jednaki i svi su jedni drugima davali šta im je potrebno. Pejzaž je bio čist, „nije vandalizovan”, a vode su sadržale vidriolu, prelepu ribu težine pedeset kilograma koja je plivala graciozno kao ajkula.
Hoze Marija reče: „Ovo ostrvo polako osvaja svesni um, zakopava ga u svoje tlo”. I tu se iskezi, izazivajući me da zatražim objašnjenje.
Možda je mislio da svako ko je ikada ovde živeo nikad nije pobegao od njega. To se sigurno desilo Selkerku. Stil je izvestio da je ovaj „često oplakivao svoj povratak u svet koji nije mogao, govorio bi, sa svim svojim zadovoljstvima, da ga vrati u spokojstvo njegove usamljenosti”, i opisivao ga kako poseduje „izvesno nepoštovanje za obične stvari oko njega, jer kao da je potonuo u misli”. Škotska, a ne Masatiera, bila je svet iz snova za Selkerka, a on je iskopao pećinu u vrtu svojih roditelja, tražeći „odmor u samoći”. U jednoj Borheso-voj pesmi, koju je Hoze parafrazirao, Selkerk je sanjao o moru i žalio se što ga je Bog vratio u „svet čoveka, ogledala, vrata i imena”.
Hoze i Valerija su se složili da, kad god bi se vraćali u Buenos Ajres u posetu svojim porodicama, samo su njihova tela učestvovala u putovanju. Misli su im ostajale ovde, „ukopane u ovo tlo”, reče Hoze. Isla Kruso je bila njihova stvarnost.
Hoze je unapređen da vodi ured TARC-a u San Huanu, a taj položaj je od njega stvorio eksperta za reakcije posetilaca koji su nuždom zatečeni na Isla Kruso. Prošle godine je jedan japanski par doleteo na jedan dan brzog razgledanja i gozbu sa jastogom samo da bi ostao zatočen dve nedelje zbog niza oluja. Imali su samo onu odeću na sebi; nisu imali knjige; nisu znali ni reč španskog. Tako su se navikli na neprestani vetar da su uskoro insistirali da je popustio i zahtevali da znaju zašto avion neće da leti. Čak su i lokalci postali nervozni jer je avionska služba bila privremeno prekinuta, reče Hoze. Oni su voleli samoću ostrva, ali su voleli i da znaju da mogu da pobegnu ako žele. Većina zatočenih putnika prošla je predvidljivu emocionalnu putanju. Bili su besni, a onda rezignirani. Konačno su se opustili i „pustili ostrvo da preusmeri njihove emocije”.
Hoze im je govorio: „Došli ste da se divite prirodi, a ovde oluje jesu priroda”. Ako to nije imalo efekta, dodavao je: „Zapamtite da na jednom ostrvu svi čekaju na nešto: poštu, putnike, ljubav... a najmudriji, oni čekaju smrt”.
Smatrao je da je njegov savet umirujući, ali je mene tako obespokojio da, kad me je jednog jutra probudila lupnjava prozorskih kapaka i izveštaji o frontu koji briše severno od Patagonije, krenuo sam na Selkerkovu osmatračnicu nadajući se da ću pobediti oluju.
Osmatračnica je bila smeštena na razdelini između ostrvske vlažne i suve strane, a Selkerk se na nju penjao više od hiljadu puta, bez sumnje moleći se svaki put da mu to bude poslednji. Staza je bila uska, uzdižući se na visinu iznad petnaest hiljada stopa u dužini od dve milje. Krivudala je kroz spletove kupina, zaranjala u tunele divovske paprati i ponovo se spuštala preko gole padine. U jednom trenutku tonuo bih u blato močvare, a već u sledećem vetar bi me skoro oduvao unazad. Okačio sam čizme o vrat i pokušao da hodam bos, kao Selkerk, ali sam brzo potonuo u močvarno tlo i skoro iščašio gležanj.
Potražio sam ono drvo, jedino od svoje vrste, koje je Marijeta obećala, ali osim paprati, uglavnom sam nailazio samo na kupine, pa opet još kupina i brojne zečeve koji su skakutali kroz njihovo grmlje. Ove napasti koje su doneli španski mornari i kontinentalni kolonizatori pre mnogo vekova, nastavile su da istiskuju domaće vrste, svake godine sve više ih osuđujući na istrebljenje.
Selkerkova osmatračnica bila je Empajer Stejt Bilding ovog ostrva. Pogled sa nje bio je veličanstven i širok, savršeno opisan pesmom Vilijema Kupera iz 1782, „Stihovi koje je navodno napisao Aleksandar Selkerk tokom svog usamljenog boravka na ostrvu Huan Fernandez”:

Ja sam monarh svega što vidim
Moja prava ovde niko ne osporava
Od središta sve oko mene do mora
Ja sam gospodar i ptica i zverinja

Ja sam bio monarh stenovite obale i kršnih oštrih planina, okeana praznog sve do Australije i pustinje koja je ohrabrivala noćnu moru savremenog pustinjaka: astronauta zatočenog na mesecu.
Kada je francuski romanopisac Mišel Turnije ponovo ispričao Krusoovu priču u romanu Petko ili limbovi Pacifika, on je tišinu nazvao „prinudnom služavkom samoće”. Kao Inuit koji pravi razliku između različitih vrsta leda, njegov Kruso je „specijalist za tišinu”, sposoban da razlikuje močvarnu, vazdušnu i mirišljavu tišinu, kao i onu tvrdu poput ebanovine. Tišina Selkerkove osmatračnice bila je vetrom progonjena i mesečarska, vrsta zastrašujuće tišine koju mogu da zamislim kako obavija astronauta čije je sigurnosno crevo puklo dok je hodao u svemiru i koji je iznenada pušten da lebdi, tišina kakvu sam ja osetio na putovanju sa nomadima Tuarega u Sahari.
Pogled sa ove osmatračnice istakao je zašto je ostrvska divljina drugačija i savršenija od kontinentalne. Bez obzira u kom sam pravcu išao odavde, nazad u San Huan, ili preko grebena u Puerto Ingles, ili naniže uskom stazom ka aerodromu, svuda bih stigao na granicu sledeće divljine, divlje more koje okružuje Isla Kruso. U Sahari sam znao da ako krenem na jug stižem u gradove u Nigeru, Beninu i Nigeriji. Na severu leže Alžir i Sredozemlje; na zapadu je Atlantik, a na istoku Egipat. Kao i druge kontinentalne divljine, i Sahara je ograničena civilizovanim svetom. Ali je ovaj pogled otkrio kako je ostrvska divljina dvostruka, divljina zemlje okružena divljinom okeana i mislim da to, više nego išta drugo, objašnjava mešavinu očaja i ushićenja koju osećam na divljim i udaljenim ostrvima.
Pojeo sam sendvič sa jastogom i zaključio da mi je, po prvi put u životu, već muka od jastoga. Oficiri sa britanskog broda Topaz podigli su spomen ploču 1868. u čast Selkerkovu, iako je on baš bio vrsta pomorca koju bi oni izbacili u brig. Pored nje, izvesni Gonzalo Morales urezao je u stenu: „Hvala Bogu što sam ovde. Ovo mesto je raj”. Najsvežiji grafiti slavili su Pearl Jam i Nirvanu, dokazujući da je globalno selo stiglo čak i na ovaj kraj sveta.
Rekli su mi kako neki ostrvljani veruju da Selkerk progoni ovu osmatračnicu. Možda ih je zaplašio vetar koji šumi u travi, isti zvuk koji je Selkerka ubedio da čudovišta naseljavaju unutrašnjost Masatiere. Za mene, mnogo više su ga progonili ljudi koji su dolazili da tragaju za njegovim duhom, posebno Ričard Helibarton koji se ovde svakog dana pentrao i to mesec dana u nadi da će komunicirati sa njegovim duhom.
Helibarton je bio pustolov, potomak slavne porodice iz dvadesetih godina čije su ga pustolovine načinile junakom miliona pubertetlija i srcelomcem miliona šiparica koje nikada nisu posumnjale da je čovek kojeg su zvale „Zgodni Helibarton” bio prikriveni homoseksualac. On je preplivao Panamski kanal, preleteo Saharu u dvokrilcu, zaronio sedamdeset stopa u Izvor smrti na Čičen Ici i proveo dve nedelje u Tobagu gde je pustio bradu, nosio kratke pantalone sašivene od kozje kože i regrutovao urođenika kojeg je zvao „Torko” da igra Petka. Ostao je mesec dana na Masatieri, ali je taj deo zavredeo samo pet kiselih stranica njegove knjige gde je gunđao o „precenjivanju samoće”. Očigledno je bio loš kandidat za Isla Kruso i slična ostrva; neprijatno mu je bilo u sopstvenoj koži; nije ga zanimalo ni da osluškuje sebe, niti da pusti ostrvo da mu preusmerava emocije; nesumnjivo je bio zaplašen njegovom tišinom.
Bilo je nemoguće posetiti Selkerkovu osmatračnicu a ne zapitati se kakav biste vi bili pustinjak, kao što je bilo nemoguće stajati na stenama koje gledaju na plažu Omaha a ne zapitati se da li biste bili dovoljno hrabri da ih savladate. Zaključio sam da bih se mogao suočiti sa fizičkim izazovom prebijanja foka, jurnjavom za kozama, pentranjem po ovoj stazi i paljenjem signalnih vatri. Ali da li bih mogao da se nateram da se penjem ovde svakog dana, i da se nadam?
Kako sam mogao, kako je bilo ko mogao da zna? Biti ostavljen na nenaseljenom i neposećenom ostrvu izvan polarnog kruga i ostati neotkriven i neizbavljen tokom Krusoovih dvadeset osam godina ili Selkerkovih četiri nije više moguće. Izveštaji o brodolomnicima nisu kao milje pređene za četiri minuta, rekordi koji mole da ih neko prevaziđe, a ostrva poput ovog postala su mesta gde ljudi dolaze da bi našli, ili izgubili, sebe.

* * *

Kada sam se zaustavio u uredu TARC-a po povratku u San Huan, Hoze Marija mi je rekao da je vremenska prognoza loša i da je samo jedno mesto ostalo na sutrašnjem letu. Posle toga mogu proći dani pre novog leta.
Irena je sedela na tremu svoje gostinske kuće zagledana u horizont. „Mislim da je ostrvo okej na nekoliko dana”, reče mi. „Ali to je sve. Moja deca, nećaci, nećake, oni su ono što mi stvarno znači. Čak i kad bi ovo ostrvo bilo raj, ne bih mogla na njemu da živim.”
Ali šta joj je moglo dati ideju da bi moglo biti raj? Možda je stigla na ostrvo noseći dva Krusoa na leđima: stvarnog i modernog Krusoa koji odražava naše doba više nego Defoova tvorevina. U osamnaestom i početkom devetnaestog veka ovaj promenljivi Kruso bio je kraljevski pustolov, preobraćao je Petka i donosio civilizaciju na tropska ostrva. U poznom devetnaestom veku on je postao samo-stvoreni čovek industrijske revolucije koji beleži svoj napredak onim što proizvodi od prirodnih sastojaka. U poznom dvadesetom veku ovaj Kruso, koji je sam sebi oslonac, gubi naklonost. Kada sam internetom krenuo u potragu za Robinzonom Krusoom, većina sajtova su se odnosila na letovališta i hotele. U Tartoli, nude se depandansi sa klima uređajima i kablovskom televizijom u letovalištu Long Bej Bič, jer udovoljavaju „robinzonovskim instinktima”, a veliki Turk hotel nudi poseban Dan Robinzona Krusoa, uključujući i suncobran, delikatesnu morsku hranu i „gomile čistih peškira”. Irena je došla očekujući ostrvo luksuznog Krusoa s kraja dvadesetog veka, a ne ostrvo pustinjaka iz sedamnaestog veka gde svoje želje ograničiš na prirodne nužnosti i slušaš sebe umesto zujanja klima uređaja.
Da sam bežao od tragedije ili tragao za samoćom možda bih smatrao da je Isla Kruso raj i zakopao bih u njega svoj svesni um. Utešno je bilo znati da je bilo onakvo kako su ga opisali Dejna i Slokam, ostrvo-utočište koje je bilo „sušta jednostavnost”. Verovatno će tako i ostati. Bilo je predaleko za umetničku koloniju, previše brežuljkasto za golf terene, isuviše divlje i sa premalo plaža da bi bilo letovalište.
Dejna je verovao da je „osobita čar” Masatiere poticala od njene geografske izolacije i veza sa Krusoovom pričom, ali meni se sviđalo da Ostrvo Nula, ostrvo mnogo odgovornije od bilo kog drugog za pokretanje islomanije, možda bude poslednje gde, pošto su sva ostala potopljena, premošćena i pretvorena u letovališta, još uvek možeš slušati sebe i uživati u ži-votu skoro isto tako usamljenom i tihom kao Krusoov, okružen narodom koji je toliko malo mario za kontinent da bi mu i pomisao na njega terala suze na oči. Ali kad sam pomislio da ostanem još malo duže na ostrvu, video sam vetrom išibane Japance u njihovim nezgrapnim kišnim mantilima i sebe kako sam večeram u vili Grin jedući jastoge pa još malo jastoga, i kako šetkam trgom, i kako sebi određujem porcije od pedeset strana na dan sve manje zalihe knjiga, pijuckam jutarnje pivo sa Žan-Polom ili teram ljude na razgovore koje bi radije izbegli. Nakon razmišljanja o tome šta bih pre propustio, putovanje u Hiloe, ostrvo na ivici Patagonije, ili školski raspust mojih kćeri, rezervisao sam to poslednje mesto na sutrašnjem letu.
Putovanje na aerodrom bilo je kao pogrebničko. Ostali putnici su bili lokalci rastuženi mogućnošću da bi mogli ostati zatočeni na kontinentu. Tri jastogara igrala su ručne video-igrice dok im je ulov žestoko tukao u strane kartonskih kutija. Trudna tinejdžerka, na putu u Santjago na porođaj, plakala je, povraćala i hvatala se za muža.
Dok smo se penjali u avion Marsel se rukovao sa nama i vikao: „Bon vuajaž!” Kad je avion poleteo, budući muž je potrčao za nama, mašući rukama i plačući. Jastogari su se ućutali i samo su istezali vratove da bace poslednji pogled na svoje domove. Jedan čovek je plakao.
Po povratku u Santjago osetio sam istu slabost i nesposobnost da odlučim šta je tu bilo java, a šta san, ostrvo ili kontinent, što je nastupilo nakon odlaska sa dalekog ostrva. Ali je kulturni jaz sa Isla Kruso bio blaži i kraći od običnog. Hoze i Valerija su našli ostrvo „srodne duše”, tako je njihov put u Buenos Ajres bio san. Meni nije bilo potrebno ostrvo tako daleko i tiho kao Isla Kruso, bar ne još, tako da je ono postalo san, a svet Santjaga, svet „čoveka, ogledala, vrata i imena”, moja java.

Sveto ostrvo – Patmos
Priča o švedskom doktoru Akselu Munteu na italijanskom ostrvu Kapri još jedan je dokaz kako jedno jedino ostrvo može promeniti vaš život – i zauvek vas progoniti. Dok je leto-vao na Kapriju 1875. Munte se uspeo do razrušene kapele San Mikele na tlu nekadašnje vile imperatora Tiberija. Gledao je dole, na napuljski zaliv, planinu Vezuv i snegom pokrivene Apenine i razmišljao: „Živeti na mestu kao što je ovo, umreti na takvom mestu, ako smrt ikada može osvojiti večnu radost takvog jednog života!”
Zamišljao je kako gradi grčki hram, otvoren prema suncu i vetru, sa mermernim stubovima, alejama čempresa i kipovima bogova i imperatora. Upao je u ono što je opisivao kao „procep” i sreo dve hiljade godina staru sablast San Mikelea, visokog duha, umotanog u elegantni ogrtač, i taj ga je upozorio da bi kupovina ovog divnog mesta značila žrtvovati ambicije i postati „e-šta-si-ti-sve-mogao-biti, ili, neuspeh”.
„Uzimaš od mene sve za šta vredi živeti”, bunio se Munte.
„Grešiš”, odgovori mu duh. „Dajem ti sve za šta vredi živeti.”
Munte se vratio svojim studijama medicine u Parizu, a izbledelu fotografiju Kaprija okačio je na zid svoje sobe. Završio je fakultet, postao ugledan lekar i preselio se na Kapri čim je skupio dovoljno novca da kupi San Mikele. Njegova biografija, Priča o San Mikeleu iz 1929. bila je senzacija i doživela je šezdeset tri izdanja. Umesto ljubavnih veza, javnih pobeda i pri-vatnih razočarenja koji čine uobičajen predmet autobiografija, njegova knjiga se vrtela oko opsednutosti Kaprijem, tvrdeći da pravo ostrvo može pružiti „sve za šta vredi živeti”.
Najbliže što sam ja stigao do trenutka otkrovenja nalik na Munteov desio mi se na Patmosu, jednom od četiri ostrva u Dodekanezima gde smo žena i ja boravili na medenom mesecu; jedino smo njega i poneli sa nama kući. Kad smo razgovarali o tome da promenimo svoje živote, kao što to čine mladi koji žive u njujorškim stanovima, ja sam nas uvek video tamo, u belo okrečenoj kući pored manastira dok odjekuju zvona sa crkve, zvona sa koza; i kako pijemo jako vino na terasi visoko iznad Egejskog mora.
„PATMOS” je postao lozinka za moju bankarsku karticu i kad god sam ga ukucao na tastaturi bankomata, uvek sam video manastir Sv. Jovana Teologa, tvrđavu na vrhu planine od čisto crnih zidova koja dominira ostrvom. Onda vidim i sebe kako stojim na jednom od onih ravnih krovova, okružen belim kućama grada ispod, okruženog sagom plave vode; zagledan sam u čudo ostrva, i još mnogo ostrva, i još, onako kako se protežu kao kamene stepenice ka Maloj Aziji.
Sledećih dvadeset godina ovaj trenutak i ovaj prizor stalno su mi se vraćali u mislima i sanjarenjima, posebno kad sam bio pod pritiskom, tokom rođenja naših blizanaca i kada je moja majka išla na operaciju mozga; i uvek bi me umirili.
Kada sam pročitao u Sedmospratnoj planini Tomasa Mertona kako je crkva Sv. Antonina dominirala svojim francuskim gradom i terala svakoga ko je vidi da „bude bar virtualno kontemplativan”, i kako se uklopila u ceo krajolik „tako da postane ključ njegove čitljivosti”, i kako daje natprirodni značaj svemu ostalom što se vidi, setio sam se manastira Sv. Jovana. Pomislio sam kako vam nikad ne dozvoljava da zaboravite da je Patmos, kako veruju hrišćani, mesto gde je Bog progovorio sv. Jovanu, dajući mu reči i vizije koje su sadržane u Otkrovenju Jovana Bogoslova u Novom zavetu.
Takođe sam u Sedmospratnoj planini prvi put čitao o pesniku Robertu Leksu. On i Merton bili su prijatelji i kolege na Univerzitetu Kolumbija tridesetih godina, radili su u istom studentskom humorističkom časopisu i pripadali krugu u kome su bili i izdavač Robert Žiro i pesnik Džon Berimen. Merton je kasnije pisao kako je Leks bio „potencijalni prorok bez srdžbe”, koji poseduje „prirodnu, instinktivnu duhovnost”. Mark Van Doren, koji je obojici predavao, mislio je da Leks ostavlja utisak kako kontemplira neki neshvatljiv bol. Njegov stvarni bol, verovao je Van Doren, bila je njegova nesposobnost da iskaže svoju blaženost, da objasni svoju „ljubav prema svetu i svim stvarima, svim ljudima u njemu”.
Merton je postao katolik 1938. Leks, Jevrejin, preobratio se u katoličanstvo šest godina kasnije. Njihovi životi su se razišli 1941. kada je Merton stupio u trapistički manastir u Kentakiju. Pre isteka te decenije, Mertonova autobiografija učinila ga je jednim od najhvaljenijih pisaca i usamljenika veka. U međuvremenu, Leks je postao jedan od najneprozirnijih. Pisao je za časopis Tajm i radio je kao urednik u Njujorkeru, trenirao boksere, dobrovoljno radio u jednom harlemskom prihvatilištu, putovao sa cirkusom, a 1962. preselio se na grčka ostrva gde je, kako je rekao jedan književni kritičar, „ispao sa mape”.
Romanopisac Vilijem Maksvel je Leksa nazvao svecem. Pisac prikaza iz Njujork Tajmsa opisao ga je kao „najmanje priznatog vodećeg pesnika generacije posle šezdesetih”. Pre povratka na Patmos pročitao sam neke od njegovih apstraktnih minimalističkih pesama i smesta shvatio zašto je on bolje poznat u umetničkim nego u pesničkim krugovima. To su bile pesme kao slikarstvo, reči i slogovi uređeni u uske stubiće koji plutaju po stranici kao ostrvski arhipelazi.
Takođe me je pogodilo koliko su njegova zapažanja o Patmosu odražavala moja. U svojim dnevnicima pisao je o „pogledu na manastir na brdu (citadelu) kad se gleda sa udalje-nog kraja zaliva” i „osećanju, stvarnom osećanju, mira u vazduhu”.
Ohrabrilo me je saznanje da je bio usamljenik, ali ne i pustinjak. Verovao je da pisac treba da uroni u život, ali i da bude u stanju da se povuče iz njega. Kada sam pročitao kako voli da živi sam, ali okružen aktivnom zajednicom, pisao sam mu i zamolio ga da se vidimo kad dođem na Patmos.
Vratio sam se na Patmos juna meseca, što je isto tako dobro vreme za grčka ostrva kao maj za Hebride, jer cveta divlje cveće, zgrade su sveže okrečene, kelneri u tavernama veseli, a nebo ima plavetnilo maldivske lagune umesto mlečnog belila sredine leta. U hotelu me je čekalo Leksovo pismo dobrodošlice, a sutradan me je njegov pomoćnik, angažovan od strane Univerziteta Bonaventura gde su se skupljali Leksovi radovi, poveo u njegove odaje.
Znao sam da Leks živi u Skali, živoj luci ostrva, ali sam očekivao usamljenu kuću na obodima, a ne stan u belo okrečenoj kući koja gleda na užurbanu ulicu iznad luke. Sveže okrečeni znaci koji su se tu sušili na suncu preko puta ulice glasili su: „KUPANJE U TOPLESU JE ZABRANJENO NA OVOJ PLAŽI!”
Leks je prikupljao svoju poeziju, taj tanani i ozbiljni stub od čoveka obučen u crni džemper i vunenu mornarsku kapu. Lice mu je bilo linkolnovskog tipa sa upalim obrazima, očišćeno od masnoća kao njegovi stihovi od prideva. Ali umesto tužnih očiju koje obično prate takvo lice, njegove su bile nestašne i pune radosti, a glas mu je bio mek i mlad možda zato što ga je tako retko koristio.
Loše se osećao, tako da je morao da se napregne da ustane iz svog uzanog kreveta kako bi me pozdravio. Seo je na stolicu sa uspravnim naslonom, a mene smestio iza svog radnog stola, među kartonske kutije sa nalepnicama, „Književna interesovanja”, „Nove pesme” i „Spremno za arhivu”. Soba je bila monaška ćelija: tamna, debelih zidova, prozora sa spuštenim kapcima koji je izoluju od luke. Najveselija stvar, pored Leksa, bio je mozaik razglednica, epigrama i fotografija nalepljenih na zidu. Među njima je bila bela kartica na kojoj je pisalo: „Ima isto toliko načina spasenja koliko i ljudi koje treba spasiti”. Bila je zalepljena pored reklame za neki film braće Marks.
Rekoh: „Mislim da moje kćeri ne znaju ko su braća Marks”.
Leks se zakikota: „To je najgora vest koju sam čuo poslednjih godina”.
„Zašto ste izabrali Patmos?”, upitah.
Opisao mi je trenutak sličan Munteovom. Desilo mu se početkom pedesetih. Živeo je u jednoj hotelskoj sobi u Marseju i primetio kako zraci zalazećeg sunca osvetljavaju uramljenu sliku koja prikazuje sv. Jovana kako prima Otkrovenje u jednoj pećini na Patmosu. Ovaj mali prikaz bio je dovoljan da mu u misli zauvek utuvi Patmos, i Grčku. Posle toga, vratio se u Njujork i radio u Njujorkeru, prečišćavajući poetske priloge, uređujući rubriku „Gradske vesti”, i „jureći na prijeme i pozirajući kao urednik u slučaju da je neko želeo da puca na njega”. A sebe je hvatao kako postaje sklon grčkim restoranima, a da ne zna zašto, osim što se tamo nekako osećao kao kod kuće. Tamo mu se dopadalo što ga kelneri pitaju: „Kako ste?”, pre nego što ga pitaju: „Šta ćete naručiti?” Na kraju, odlučio je da se preseli u Grčku jer je želeo dobre uslove za rad i mislio je da ih može naći na ostrvu na kome možete uroniti u život, a opet biti sami.
Prvo se naselio na Kalimnosu, živahnijem, toplijem i naseljenijem ostrvu južno od Patmosa, ostajući tamo cele zime i preseljavajući se leti na Patmos. Uzavrela kalimnoska luka podsećala ga je na Marsej i inspirisala njegove dnevnike. Patmos je bio mirniji i mnogo ozbiljniji, i nadahnjivao je njegovu poeziju. U Patmošanima je našao idealne drugare, prijateljske i brbljive, ali i s poštovanjem njegove potrebe za samoćom. Najzad se tu naselio zastalno, a prvo je živeo gore na Hori, kraj zidova manastirskih, a zatim se spustio u Skalu kada mu je penjanje na planinu postalo previše naporno.
Ja sam se požalio da Skala nije više pospana luka sa tri taksija kakvu pamtim iz 1978, iako je, priznajem, daleko od toga da je postala druga Tira ili Rodos. Mnogo više kafića i pansiona oivičilo ju je uz krivinu peskovite obale, a i više je motora fijukalo kroz njene uske uličice. Juvelirnice sa klima uređajima snabdevale su putnike sa krstarenja, a vile odsutnih stranaca lažale su razbacane po nekada pustim padinama brega. Na plaži Kampos kuća sa natpisom „NA PRODAJU” imala je adresu nekog Džeksona iz države Misisipi, prodavca nekretnina; pisalo je: „MI ZNAMO DŽEKSONA”.
Leks je uzdahnuo kad je to čuo i rekao: „Baš se namučim da ne primećujem neke stvari”. Njegov Patmos je bio dva ostrva, letnje sa gužvama u julu i avgustu, kada je svaka soba bila puna i red bio ispred svakog restorana, i mirno zimsko ostrvo koje je nudilo istinsko ostrvsko iskustvo. „U leto”, reče, „za mene su turisti kao dim”.
Čak i tokom leta, verovao je, pravoslavna crkva spasavala je Patmos od karnevalske atmosfere ostalih grčkih ostrva. Pošto je manastir bio vlasnik toliko mnogo zemlje, monasi su mogli da spreče nove gradnje, a njihovo insistiranje da svi nose duge pantalone ili suknju pri poseti manastiru podsećalo je posetioce da je Patmos sveto ostrvo. Leks je mislio da je njihov verski život prožimao život ostrvljana, a od Patmošana činio „vrlo gostoljubiv i poštovan narod”.
Posle nekoliko dana na ostrvu, došao sam do toga da se slažem sa njim. Patmos je još uvek bio sveto ostrvo na kome je bilo nemoguće izbeći crkvu. Hranio sam se u jednoj uzeriji u uličici kraj bučne rive, okružen veselim družinama monaha u crnim odorama i sa okruglim šeširima. Uzeo sam čamac do plaže Livadi i plivao do jednog pustog ostrvceta gde je jedina zgrada bila bela kapela sa okruglom kupolom u kojoj su generacije monaha kontemplirale božansko. A na drugim ostrvima, pogledaš i vidiš hotele i televizijske tornjeve; na Patmosu vidiš manastir koji ti nikad ne dozvoljava da zaboraviš kako je to mesto na kome se Hrist ukazao svetom Jovanu, plamtećeg pogleda, sa stopalima boje uglačane bronze.
Pećina u kojoj se to čudo dogodilo bila je zazidana i pretvorena u kapelu ukrašenu uobičajenim pravoslavnim ukrasima i ikonama. Ali sam kroz jedno prozorče mogao da vidim ono što je sv. Jovan video godine Gospodnje 95: izvanredan zalazak sunca, kamenu padinu i nenaseljeno ostrvce koje je odražavalo njegovo ovdašnje izgnanstvo. Velike relikvije na Patmosu bile su šupljina u steni gde je sv. Jovan spustio svoju glavu, kao i trostruki prorez na svodu kroz koji mu je Bog progovorio. Ako se Bog ukazao Jovanu onda je to bio još jedan dokaz više da su ostrva u osnovi sveta mesta. Ako je Jovan zamislio susret, onda je to bio dokaz više da su tišina, bezvremenost i izolacija ostrva ohrabrili autore poput sv. Jovana, ili Orvela, da olabave stege vremena i zamisle budućnost.
Popeo sam se na Horu dvesto godina starom stazom za mazge. Manastir je sve nadvisivao, poput broda zamrznutog u moru belih kuća. Sada je već bilo više kuća i još više onih za odmor sa katancima na vratima. Ali je svaki sokačić, svaka kamena ulica još uvek vodila u crkvu, kapelu, manastirske zidove ili ženski manastir gde su sestre služile ratluk sa ukusom tamjana. Tik izvan Hore, gola brda, iskrivljena stabla maslina, divlji timijan i isprekidane terasaste padine odavale su Palestinu.
Monah na ulazu u sveti manastir Sv. Jovana Teologa dao mi je letak na kome se Patmos nazivao „školom i lekom za dušu” i terao posetioce da „poštuju Sveta mesta, našu tradiciju i moral dostojanstvenom odećom, ozbiljnim izgledom i opštim ponašanjem”.
Zgrade su bile isti lavirinti majušnih soba, uskih stepenica i džepnih dvorišta koje sam zapamtio. Popeo sam se na ravni krov i video pogled koji je ostao dvadeset godina u meni. Odavde je Patmos ličio na karamelu razvučenu do tačke pucanja sa uzanom prevlakom koja povezuje dve zbrke uvala, rtova, ostrvaca i planina. Bilo je mnogo više udaljenih ostrva nego što sam zapamtio, cela flota, i više majušnih ostrvaca koja su plutala u zalivima i uvalama, od kojih su mnoga bila dovoljno velika da se na njima nalazi usamljena bela kapela.
U daljini, Skala i nekoliko drugih zbijenih naselja ličili su na bela ostrva. Okruživalo ih je divlje, kamenito tlo, a onda opet Egejsko more.
Leksova pesma o „Jednom ostrvu” savršeno je opisivala pogled sa manastira. Ponavljala je elementarne reči poput „kruga”, „mora”, „zemlje”, „svetla”, „mraka”, „kopna”, „talasa”, „stene”, „senke”, „vetra”, „brda”, „oblaka” i „jednog”, i predstavljala je rezultat stubova reči ili slogova koje su gradili okeani praznog prostora. To je bila poezija za odbačene na pustom ostrvu, ona vrsta koju je Selkerk mogao napisati, samo da je bio pismeniji. Uhvatila je monoteizam golog ostrva i odzvanjala je prvim stihom Jevanđelja po Jovanu: „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga i Bog beše Reč”.
Zaključio sam da su ostrva bila prirodni manastiri. (Konačno, manastire često porede sa ostrvima i nazivaju se ostrvima mira ili spokojstva ili civilizacije; zašto onda i obrnuto ne bi bilo tačno?) To je objasnilo zašto je Selkerk bio „bolji hrišćanin u svojoj samoći”, zašto je Marijeta verovala da može osluškivati sebe na Isla Krusou i zašto je Leks otkrio da može pisati poeziju na Patmosu. I, poput manastira, ostrva su izbeglišta koja nude život u zajednici, tišinu i samoću koje podstiču na kontemplaciju i kreativnost. To je objasnilo zašto bi ostrvljani, kad bi išli na kontinente, patili kao monasi izmešteni iz manastira. Patmos je bio dvostruki manastir: prirodni manastir čijim je krajolikom i životom dominirao jedan pravi manastir i zato je bio dvostruko gostoljubiv prema čudima i vizijama i osluškivanju sebe i slušanju glasa Božjeg.
Leks je napisao da nikad nije došao na Patmos a da nije imao osećaj njegove svetosti. Kada smo se sreli ponovo, posle tri dana, upitao sam ga da li veruje da su ostrva svetija od kontinenata i da li je Bog saznatljiviji na njima.
On klimnu glavom i reče: „Hajde da ovo započnemo kao kvekerski skup, sa nekoliko minuta neme molitve”.
Sklopio sam oči i video svoja ostrva, prvo na mapi, pa onda kako jedno za drugim blešte kao slajdovi u boji na ekranu. Bio sam u Barnhilovoj kuhinji dok je zalazeće sunce pretvaralo zvuk Jure u boju izglancanog srebra, a onda sam stajao ispred crkve u Abemami dok je vežbao hor, a onda sam video Ambe sa verande Oktagonske kuće i na kraju sam sedeo u ovoj utihloj kući.
Leks je prekinuo tišinu rekavši kako veruje da je Patmos svet jer su ljudi na njemu doživljavali obnovu vere, promene života. I imao je krajolik odgovora na molitve. Patmošani su sagradili 365 kapela, jednu za svaki dan godine, kako bi zahvalili pojedinačnim svecima za izvršena čuda. Jedan mornar, njegov poznanik, koga je jedan talas zbacio sa broda a drugi ga vratio na palubu, sagradio je kapelu da zahvali Bogu za svoj spas. Drugi prijatelj sagradio je kapelu u čast tetke koja se vratila iz mrtvih kako bi stavila ruke na njegov stomak i izlečila mu maligni tumor. Podsetnici na moć molitve i vere krunisali su svako patmosko kopno i brdo.
Jedan psihijatar rekao je Leksu da podjednako i posetioci i domaći pripovedaju o jasnim, značajnim i nezaboravnim snovima na ostrvu, a Leks je verovao da su svi pamtili svoje snove jer je Patmos bio miran. Moja soba gledala je na luku tako da mi je san često prekidao dolazak i polazak kasnih trajekata. Ali na drugim ostrvima, moji snovi su upravo bili takvi, jasni, nezaboravni i značajni. U Barnhilu i hotelu Maulana sanjao sam po prvi put jedan događaj koji se odigrao 1975. kada sam živeo sa zapadnoafričkim narodom Niger. Stopirao sam dvodnevnu vožnju od nekih engleskih misionara i dok sam dremao i budio se tokom noći zamišljao sam zvezde u obliku krsta koji plamti iznad udaljenog sela. Kada sam stigao tamo saznao sam da je nedavni udes kamiona ubio neke izbeglice koje su bežale od suše i gladi. Siromašni i neuhranjeni seljani usvojili su troje dece koja su tako iznenada ostala siročad.
Što se tiče toga da je Bog saznatljiviji na Patmosu, Leks bi samo govorio u svoje ime: „Kad god mi se oči dignu ka visokim mestima, prema planinama i manastiru”, reče mi, „ja se setim Njega”.
Više i nisam mogao očekivati od čoveka slavnog po svojoj škrtosti na rečima, ali sam ipak bio pomalo razočaran sve dok nisam okrenuo jednu ikonu sv. Jovana okačenu među fotografijama i razglednicama. Na poleđini je Leks zapisao: „Dostigni duh mira i hiljade duša će oko tebe biti spaseno”.
Ponovih to naglas.
Nije se mogao setiti gde je to našao, samo da mu je zvučalo ispravno i istinito, tako da ga je zapisao: „I veruj da ćeš i ti takođe biti spasen”, dodade sa lukavim osmehom.
Pomislio sam kako je to dobro objašnjenje za njegovu poeziju i život, kao i za preseljenje na udaljeno ostrvo i usamljeništvo. Takođe, zvučalo je poput nečega što bi mogao reći Tomas Merton. Kasnije sam taj pasus našao u Sedmospratnoj planini: „Želim da nađem istinski mirno, izolovano mesto... gde mogu da se posvetim stvari koju zaista želim da radim i treba da radim, i iz koje, ako je neophodno, mogu izaći kako bih pomogao drugima”.
„Ako jedan čovek koji je dostigao duh mira može spasiti duše hiljada, može li jedno ostrvo koje je sačuvalo isti taj duh spasiti kontinent?”, upitah.
Leks se nasmeši: „Pa, pokušaj da navedeš ljude da shvate duh mira uvek je izgledao kao dobra stvar koju treba pokušati”.

* * *

Postoji tako mnogo egejskih ostrva, tako blizu jednih drugima i tako međusobno različi-tih da je iskušenje da posetiš sledeće, pa onda sledeće, neodoljivo. Od Patmosa sam otišao na Lipsos, ostrvo vidljivo sa manastirskog krova. Tu sam zatekao proces izgradnje budućeg Mesta Zadovoljstva pa sam produžio na Kos, pakao od paket-aranžmana. Konačno sam se iskrcao na Tilosu, tako savršenom ostrvu da su trista ljubitelja ostrva koji su nabasali na njega osnovali Udruženje prijatelja Tilosa (FOTA), čiji ga je bilten nazvao „jednim od poslednjih velikih dragulja Dodekaneza” i jednim od evropskih „poslednjih mirnih mesta”.
Ostrvo koje je nadahnulo ovo poklonjenje je daleko kao što grčko ostrvo može biti daleko, kraj njega prolaze veći brodovi, a predaleko je od Rodosa ili Kosa da bi privuklo jednodnevne posetioce. Sa palube trajekta izgledalo je tako mračno i nepristupačno da sam zamišljao kako putnici menjaju mišljenje kada ga vide, pa produžuju na sledeće.
Kao i sva najbolja ostrva, i Tilos je bio potpun i samodovoljan svet. Njegov lučki grad, Livadija, imao je dugu i peščanu plažu oblikovanu prema rtovima, hotelčićima i tavernama, i prijatan mali trg. U unutrašnjosti ostrva Megalo Horio je bio uobičajen i, radi zaštite od gusara, zbijen niz kuća na kockice šećera i uske sokačiće. Bio je tu i manastir iz petneastog veka ušuškan u dolinu čempresa i hitrih potočića, zatim duga peščana plaža koja je među najfinijim i praznijim u Grčkoj, plodna ravnica ispunjena staklenicima i stablima maslina i voća, kao i planina izbrazdana kozjim stazama i sa vrhovima koje su krasili trošni krstaški zamkovi.
Tilos je imao divlju lepotu koja me je podsetila na Espiritu Santo i Isla Robinzon Kruso. Gradonačelnik Megalo Horia, dr Tasos Aliferis, bio je jedna verzija Des Alvija koji je zabranio lov na ptice i sanjao da od ostrva stvori „ekološki park”, a taj cilj dao je lokalnim vlastima veći uticaj u očuvanju voda, izdavanju građevinskih dozvola i otklanjanju smeća. Tilošani su gostoljubivo dočekivali putnike i bili skoro prijateljski nastrojeni kao Abemamci. Fotografije posetilaca prekrili su zid jedne taverne u Livadiji, a Vasilis Ekonomu, vlasnikov sin, rekao mi je: „Volimo da gledamo fotografije naših prijatelja preko zime i mislimo na njih. Ali ako ne dođu narednog leta, mi se odmah zabrinemo – ’Jesu li još živi?’ A kad dođu, čak i posle tri godine, nama lakne na duši”.
Izvan Livadije i Megalo Horija, Tilos je tih kao Jura. Hodao sam ceo sat istočno do Livadije po putanjama i kozjim stazama usečenim po uvalama i sreo samo jednu osobu, Engleskinju koja je čitala knjigu u hladovini dvorišta jedne kapele. Dve godine ranije FOTA je upitala svoje članove šta ih privlači na Tilos. Omiljeni odgovori su bili: „što sam blizu prirode”, „zbog prilike za šetnju” i „zbog ljudi sa Tilosa”. Broj jedan, koji je navelo sto posto anketiranih, glasio je: „mir i spokojstvo”.
Pored svojih ruševnih zamkova, Tilos je imao dva čudesna niza relikvija. Na plaži u Adonisu, niska plima je otkrila nanose peščanika koji je sadržao drevne skelete dece i tinejdžera koji su nestali u brodolomu ili umrli od prirodnih uzroka i bili sahranjeni na groblju koje je potom potopilo more. U Megalo Horiju, mali muzej pokazivao je neke od četrnaest hiljada kostiju patuljastih slonova koje je jedan paleontolog iz Atine našao u obližnjoj pećini 1971. Ovi slonovi veličine magarca živeli su na ostrvu između 50000. i 3500. godine p. n. e. Među teorijama o njihovom istrebljenju bila je jedna da je postepeno otopljavanje zemlje i posledično podizanje nivoa mora smanjilo veličinu Tilosa, potopivši pašnjake slonova.
Najveća tiloska relikvija bilo je napušteno selo Mikro Horio na vrhu brega. Njegovih 220 kamenih kuća izgledaju kao bombardovane, delimično jer su odlazeći stanovnici sa sobom poneli krovove, ostavljajući smokve da rastu iz dnevnih soba i kuhinja. Kada sam posetio selo, koze su poskakivale kroz krš, a glave su im provirivale kroz rupe od prozora dok je grobljansku tišinu prekidalo zujanje testere u rukama čoveka bez košulje koji je pravio ekstenziju za muzički bar u Mikro Horiju. U letnje noći mladi ljudi su dolazili ovde na ples. Većina su bili Grci iz Livadije ili Atine, a neki su bili potomci onih Tilošana čije su se kosti videle u kosturnici Mikro Horija. Okrenuli bi naopako svoje bezbol kape i igrali uz rok muziku, onda s poštovanjem prešli na muziku svojih predaka, koji bi verovatno odobrili ove svetkovine jer su bili slavni po improvizovanim žurkama koje su se završavale tek kad bi svi popadali na nos od umora.
Rekli su mi da je Mikro Horio umro jer su se njegovi stanovnici umorili od pentranja do sela iz polja i nošenja vode u kantama od maslinovog ulja na ramenima, posebno kad su Italijani koji su osvojili Dodekaneze od otomanskih Turaka 1912. sagradili Livadiju; uz to, mnoge porodice napustile su ostrvo krajem četrdesetih jer nije bilo srednje škole. Ali su i druga mala grčka ostrva bila bez srednje škole u to vreme pa su njihove zajednice preživele, a i druga su ostrvska sela podignuta na visini ostala nastanjena.
Pitao sam Vasilisa Ekonomoua, koji je ostrvski amater-istoričar, šta je ubrzalo napuštanje Mikro Horija.
„Nagazne mine”, reče. Sigurno, lokacija grada i želja za većim obrazovanjem su važne, ali su mine koje su nemački vojnici postavili tokom rata pokrenule egzodus. Nemci su minirali farme ostrvljana kako bi ih obeshrabrili da žanju hranu potrebnu nemačkoj vojsci, pa je troje ljudi streljano u pokušaju da obere paradajz. Grčki građanski rat i haos u Atini odložili su raščišćavanje mina, pa su mnogi Tilošani, uplašeni da obrađuju svoju zemlju, emigrirali na Rodos, Krit, u Atinu i Australiju. Da Nemci nisu minirali polja Mikro Horija ili da ih je grčka vojska ranije očistila, egzodus bi bio postepeniji, a grad bi možda preživeo.
I da Des Alvi nije ponovo posetio Banda Neiru 1968, pomislih, njene barake možda bi još uvek bile samo porušene školjke, a njeni šumarci oraščića posečeni i spaljeni kao cassava.10 Da zečevi i kupine nisu doneti na Masatieru, staza na Selkerkovu osmatračnicu možda ne bi vijugala kroz šumarke endemskog drveća. A da su ostrva bila manje krhka i ranjiva, možda ne bi tako lako osvajala naše simpatije i odanosti.

* * *

Posetio sam oko polovinu ostrva, ali sam već osetio kako putujem kroz ostrvsku verziju „Dvanaest dana Božića” u kojoj je svako ostrvo dodavalo novi stih dok je ponavljalo sve prethodne. I što je više svako ostrvo ponavljalo ona koja su mu prethodila, i što sam više veza uviđao u njihovim čarima, to sam više počinjao sebe da vidim kako putujem kroz jednu jedinu homogenu zemlju.
Pogodilo me je savršenstvo ostrvske tišine na Isla Robinzon Kruso i ponovo me podsetilo na Nerouz, na Juri, i Patmos; dojmila me je sposobnost ostrva da sačuva istoriju i relikvije na Banda Neiri i onda opet na ostrvu Nerouz, na Kamobelu, Juri, Espirito Santou i Tilosu.
Moje sumnje da ostrva izvode trikove sa vremenom počele su na Banda Neiri, a potvrđene su na Oktagonskoj kući na Santou.
Ričard Henri Dejna pričao je kako mu je Isla Kruso „pravi dom”, a Erik Kvik da je Santo pravi dom njegovog oca, dok su Tamalija i pređašnji holandski stanovnici Bandasa čuvali tegle sa njegovom zemljom na svojim kaminima. A kad god bih se popeo na neko visoko mesto na Isla Krusou, Juri ili Patmosu, podsetio bih se kako je ostrvska divljina mnogo više zastrašujuća, i potpunija, nego ijedna druga na kontinentu.

Izvornik: Thurston Clarke, Searching for Crusoe: A Journey Among the Last Real Islands, Ballantine Books, 2001.

(Sa engleskog prevela Dragana R. Mašović)

..1 Ptičji izmet. (Prim. prev.)
..2 Planina u severoistočnom delu države Njujork. (Prim. prev.)
..3 Ostrvo jugoistočnog Masačusetsa. (Prim. prev.)
..4 Tkanina obmotana oko struka. (Prim. prev.)
..5 Lanac restorana. (Prim. prev.)
..6 Luma apiculata, vrsta južnoameričkog drveta, poznatog i kao čileanska mirta. (Prim. prev.)
..7 Šetnja. (Prim. prev.)
..8 Piticu. (Prim. prev.)
..9 Bactris gasipaes, vrsta palme koja uspeva u tropskim šumama Centralne i Južne Amerike, jestivih plodova. (Prim. prev.)
10 Manihot esculenta, žbunasta tropska američka biljka, jestivog korena, poznata još i kao manioka ili juka. (Prim. prev.)