Kada je o Muzi vremena reč, piše Josif Brodski, nismo tek gledaoci, već i učesnici na bini. Realnost nas naseljava – te i ne želeći, govorimo iz nje. Ona je manje ranjiv, nepopustljiv deo naše unutarnje kuće i bića. Upada nam u reč, zapodeva svoje euforije. Okovane nasleđem vrste, sapliće nas novim ubojitostima, greškama prošlosti, nejasnostima fatuma i istorijskim zabludama – i ubrizgava sveže sedative u već inače utuljen vrutak pobune.
Upreden od opreznog slavlja trenutka, sred šumora imperije stvari, mode, sterilnih „aluminijumskih pejzaža” i „hipertrofiranih istina” – kako nam već punu deceniju predano predočavaju prevodi Biserke Rajčić – poetski glas Eve Lipske (1945) neguje preciznu rekonstrukciju scene u kojoj se „bol od sveta” vraća kao nemogućnost da uskladimo ličnu, unutarnju boju odela, sa krojem epohe.
Sa humorom i saosećajnošću, Lipska nas uvodi u splet poražavajućih kontradikcija, što neometano kohabitiraju u svakom našem trenu: tu su i brbljivost sveta i odsustvo jezika, i iznajmljeni, „namešteni život” i stvarni pejzaž – koji, uistinu, više i ne postoji. Jukstaponirane, ove protivnosti su poredak stvari o kome nam govori i Adam Zagajevski: uronjeni smo u stvarnost, a to nas ne oslobađa nemoći da uredimo naš svet.
Lipska ovom poimanju vazda dodaje bolnu ironiju, koja odustvo „intenzivne nege” povezuje sa brzinom pada, čije biblijske razmere, pojačane novovremenim hibridima, nemogućim ukrštanjima lakoće postojanja i njegove ispražnjenosti, u vrtoglavim mutacijama tog virusa rokade, zamenu za život nameću kao isključiva ishodišta naših sudbina.
Kobnost te greške u kodu, pred usudom koji je „dolazeći na svet / izgubio razum” (zbirka Ja, 1999) i sa upravo preciziranim saznanjem da je i Bog priznao / da je samo čovek, u novoj zbirci Njutnova pomorandža (Kov, Vršac, 2008) pesnikinja nam predočava sa dostojanstvom učesnika u odsudnoj drami, na kojoj je maestralno istrajavao i veliki Zbignjev Herbert. Setićemo se, Gospodin Kogito, upravo u „Zapisima iz Mrtvog doma”, kaže: ležali smo povaljeni / na dnu hrama apsurda //... kao plodovi opali sa drveta života / koji trunu zasebno. Nekom neshvatljivom presudom lišeni „ambicije postojanja”.
2.
U fatalnom ubrzanju, svet je u viziji Eve Lipske naglavce okrenut, a kao „pozorište brze usluge” i „menica bez pokrića”, osiromašene budućnosti, on je već mrtav – bezdetan. Oksimoronski združeni, njeni lucidni uvidi i suptilni apostrofi postojanja, sred milenijumskih zamki, prečica su u iluzivno umrežene i zaslepljujuće puteve za nikud.
Lipska svoj stih, od samog početka pevanja, stavlja u spreg sa fenomenima svakodnevne i epohalne smrti, sa jednim jednim nalogom – da budu „poput rođenja”. I sada, u dnu beskrajnog bilborda, ona vidi, i štiti, „veliko-malo carstvo” postojanja, povratak boja, koje otiru „naočare za kratkovidost”, i svaku nijansu sveta primiču oku – kako bi, u iskonskom rebusu sila koje i inače pomamno vrte i nevoljko obnavljaju naš svet, zaustavile potpunu negaciju same ideje postojanja. Nekada je ova opomena bila tek „ptica koja više ne nasleđuje krila”, „usmeravana daljinski”. Danas, kako kažu njeni stihovi, zaboravljamo i da nas nema.
Preokret drame je nestvaran, poput preokreta sile gravitacije, a ipak potpun: na otpali plod pada čovek. „Rasejano stablo”, pak, prikladni je sinonim nehaja i „proćerdanog života”, upravo kao i obeznačeni pojam Knjige, iz koje, umesto listova, ispada lišće.
Već davno u toj slici nema pesnika.
Ni trajanja, koje helderlinovski uspostavljaju pesnici. Postoji, kako kaže Lipska, u prethodnoj kod nas objavljenoj zbirci (Negde drugde, 2006), samo trenutak nepažnje, „igra reči na prometnom kolovozu. / Na saobraćajnici stiha”.
Umesto mudrosti, možda tek zrnce soli.
U kontrasvetlu zalaska, nad svežim ambisom sveta i „ismejane sekunde”, bljesak njenog stiha, nalik probuđenosti instinkta pobune, na preostali prostor scene izvodi, makar i u obrnutoj projekciji, sam životni smisao, bez kojeg se i svet, i poezija – u svom „nepismenom”, mrtvom snu – jednovremeno gase.
