P O L J A - br. 435

Nekiput je potrebno da prođe mnogo godina da jasno sagledamo šta je činilo okosnicu našeg lelujavog bivanja, srž naših bića.
Spadam u one koji retko sa strašću pretražuju albume i fotografije, još ređe sa užitkom slave jubileje, forsirano se sećaju. Prednost dajem aktualnom potezu i zamahu, onome što mogu učini odmah, danas, ili pripremiti za sutra.
Pa ipak, na određeni pozivni zvon, jednog trenutka ili zbira godina, ne ostajem ravnodušna. Od pet decenija Polja, ispostavlja se, bar četiri pripadaju i meni, kao čitaocu i pesniku - to je jedan od oblika moje autobiografije za koju marim, jedna priča o književnom odrastanju, o kojoj opet, bolje od mene, govore datumi.
U vreme kada sam gimnazijska i studentska leta provodila u ravnici, gradila i sebi tumačila oblike od peska, u mladalačkoj ćutnji koja istovremeno zastrašuje i budi različita hibernacijska obećanja, Polja su već uveliko za mene bila kulturna metropola. Izrastala sam već iz rubrika srednjoškolskih i studentskih glasila, i za mene je dvobroj leta 1966 (juni-juli, god. XII) odista značio književnu inicijaciju. U tom broju ovog "lista za umetnost i kulturu" bilo je publikovno nešto od mojih stihova koji će činiti važan deo buduće moje, prve zbirke. To prisustvo u listu već izgrađene i čvrste reputacije, stvorio je u meni upravo onaj doživljaj koji sve metropole pobuđuju. Bila sam malena, ali, eto, osvedočeno prisutna tačka u plimi vrednosno otvorenog sistema, koji ostavlja malo prostora samozadovoljstvu, pre bi se reklo, izvodi na crtu, stavljajući jedan mlad i ranjiv stvaralački model na prvu probu. Već je jedan od narednih dvobroja (januar-februar, br. 101/102, god. XIII), jasno predočio tu situaciju koja ne podleže nikakvim garantijama - oglasivši prvim kritičkim prilazom (Pero Zubac, "Književni imenik") moju skromnu nazočnost, koju budućnost, nije se tada znalo, može osporiti ili utvrditi - izvlačeći tako prvu i neizvesnu nit uz koju će se uplesti potonje moje pesničko postojanje.
Ništa stvarnije nije za mene bilo od te i takve osvedočenosti. Ali naravno, i uvida u stvaralački zamah koji su nudili drugi, na stranicama Polja, u ukupnom sazvežđu tadašnjih uspešnih glasila. Tu su se ukrštale putanje jedne zemlje čiji su se udaljeni regioni susretali u svom raznoglasju, prožimajući se neusiljeno, a upravo je poezija bila zanos čitavih generacija uverenih da njome, ili zahvaljujući njoj, nepogrešivo osećaju zbilju, ili da je bar bolje i širokogrudije vide - toliko čak, da se činilo kako se, u auri njenog isijavanja, pojave i stvari obuhvaćene najprisnijim dodirom i razumevanjem mogu i menjati, ili istinski preobraziti.
U tom pogledu, ovo razdoblje je neponovljivo - zbog jedne pesničke večeri selili bismo se u drugi grad, promocije značajnih glasila ispunile bi salu neverovatnim brojem posetilaca, kulturni karavani imali su značaj uspelog letovanja ili današnjeg dobro pripremljenog pop-koncerta. Duh tih godina, tokom budućih fraktura i fragmentarizacije realnog sveta i sve snažnije vladavine medijskih opsena koje smo iskusili, ostaće neobični, gotovo raritetni dokument o dinamičnoj razmeni različitosti i jedinstvenoj volji za zajedničkim a pri tom otvorenim prostorom.
Isto tako, čitati Polja značilo je sticati osvešćenost i prosvećenost unutar varoških i urbanih, ili univerzitetskih sredina, njihov vlastiti legitimitet, u spektru svih razlika osvajati svakako ne unisono, ali veoma blisko, bitne kulturne repere, dopirati čak, rekla bih, do obzorja metaknjiževne svesti. Jer, kako bi rekao Eko, "pored mnogih važnih estetskih razloga, čini se da ljudi čitaju i zato što im fikcije daju osećanje da žive u svetu u kome se pojam istinitog ne dovodi u pitanje, za razliku od stvarnog sveta, koji se čini prepun laži". Ali upravo ta "privilegija istinitosti", kako je naziva Eko, koju stvara fiktivni svet, daje nam, takođe, i neka merila koja nam pomažu da dovedemo u pitanje isforsirana tumačenja svega, realnosti, koliko i samih književnih tekstova.
Kada su Polja u novoj seriji, postala "časopis za književnost i teoriju", ta lekovita svojstva čitanja postala su još izraženija, na nov način pokrila su čitave razvaline obmana i zbilje koja nas je uistinu udaljila od tokova sveta, ali i svesti o nama samima. "Teorijsko" je u usmerenju ovog časopisa donelo nužnu dimenziju samodistance, samosagledavanja, sa svim pratećim zaprekama i dilemama koje nudi pogled iz drugog i drugojačijeg prostora. Jer logos i jezik "drži odstojanje prema onome što neposredno nadire, slobodan je u izboru dobara i slobodan za znanje istinitog". Verujem Gadameru, da je, u ovom sledu razmišljanja, "teorijsko biće" preduslov obrazovane svesti. Verujem da je to "svest koja je naučila da domišlja tačke gledišta drugih i da traži sporazum u zajedničkom i opštem".
Ne znam da li je činiti to danas teže nego što je bilo pre, ali sam uverena da je neophodnije. Jer književnost, aktualna i naša, jednako kao i prevodna, a isto tako i reč i misao, tvore dvojnu tačku stvaranja. Okidač koji u dodiru uvek stvara više. Tako i mapa novosadskih ulica na koricama Polja nije tek dizajn, već poruka, preuzeta iz rodnog grada kulture obeleženog spletovima nezaboravljenih i posve različitih spisateljskih imena - Gorki i Skerlić, Miljanov i Antić, Veljko Petrović i Desnica, Zmaj Jova i Ostrovski, Laslo Gal i Šekspir - toponimi su ovog i onog sveta i vremena, jedne, ili neke sasvim druge stvaralačke opcije i poetike.
A među koricama samog časopisa jedna takva, paradigmatična mapa, istinsko je mesto dobrog duha. Jedan moguć život.