Iza Stevana
Vladislava Kaćanskog, glasovitog srpskog rodoljubivog pesnika iz XIX
veka, ostala je, po svoj prilici, jedna jedina prava pesma. I ta jedna
nije rodoljubiva, već ljubavna. Pa i ona je interesantnija kao ideja,
kao zamisao, negoli po nekoj ostvarenosti. Pominje se u toj pesmi sneg,
ljubav, padanje preko drage ... ali, sve je to pusta želja kako
piše i njenom naslovu.
A sam Kaćanski, iako je slavljen kao jedan od
najznačajnijih pesnika u svome vremenu, za poeziju nije mnogo mario, što
se lako da dokumentovati. Tako postoji veliki vremenski razmak
između nastanka njegovih pesama i njihovog konačnog oblikovanja –
to ide čak dotle da se stihovi zaboravljaju; pojedine pesme se
dovršavaju posle mnogo godina; neke pesme se i ne dovršavaju: jedn
rukopis pesnik je izgubio. Sa izdavanjem zbirke je oduglovačio dok
izdavač nije odustao. Nije Kaćanski bio «hladnokov» kao Laza
Kostić, on za svoje pesme jednostavno nije mario. Ponešto od njegovog
opusa sačuvali su savremenici, bilo kao priču o postojanju nekih pesama,
bilo kao konkretne stihove. Đorđe Popović Daničar, tako, po sećanju
navodi jednu, po njegovom mišljenju, uspelu strofu iz rukopisa
koji je izgubljen u Zagrebu, 1850. godine: «Ti se gizdaš, gizdo moja,/
Bacaš munj kroz trepavke;/ Ajde, ajde! jer i mesec/ Lepše sjaje kroz
oblake «. Sin Stevana Kaćanskog, Vladislav se, opet seća kako je Đura
Jakšić, kradom od Kaćanskog, gotovo na prevaru, sa oduševljenjem čitao
nedovršene rukopise našeg pesnika. Kaćanski te rukopise, više je nego
jasno, nikada nije dovršio.
Koliko je sretno početi tekst o poeziji
jednog pesnika pričom o nemaru prema sopstvenoj poeziji? Možda bi bila
zanimljivija priča o velikom jazu koji postoji između pesničke slave i
zaborava; jer, čini me se da većeg jaza nema, barem u srpskoj
književnosti, negoli što je to u slučaju Stevana Vladislava
Kaćanskog.
Za slavu je pesnik imao da zahvali dobro
«odabranim» temama - ili su one birale njega -- (pratio je
nacionalne snove i potrebe i kao prigodan pesnik reagovao na svaki
veći potres), ali za slavu je imao da zahvali i kompozitorima koji su
komponovali muziku na njegove stihove 1. Slavljen je još kao mlad pesnik kada je
opevao bitku kod Temerina. U ta pesma («Noćnica»), se več na bojištu
čitala, prepisivala, učila napamet. Još veću slavu doživljava kad opeva
crnogorske pobede u ratovima s Turcima. Od tih pesama o Crnogorcima
najčuvenija je «Grahov laz». Dugo se za tu pesmu smatralo da je
nešto najbolje što je napisano sa srpskom jeziku - dugo je bila i ispred
Njegoševog dela. A kada je Veljko Petrović 1912. godine, objavio
čuvenu pesmu «Vojvodino stara, zar ti nemaš stida», nije osećao
potrebu da objašnjava ko je Stari bard koga pominje u pesmi. Danas
priređivači Petrovićevih pesama stavljaju zvezdicu iznad tog Stari bard
i u fusnoti objašnjavaju da je to Stevan Vladislav Kaćanski.
Poslednji proplamsaj ili vrhunac slave dogodio se 1928. godine, kada
su sve škole u Srbiji, po naređenju Ministra prosvete i Ministra
trgovine slavile Bardov dan. Kaćanksog je tada, te 1928. godine, u vreme
poslednjeg slavljenja, čitao niko drugim nego Milan Kašanin. Ali, protiv
mlinara-vremena, da se poslužimo slikom iz «Planina» Petra Zoranića,
očito se nije moglo.
Ne zna se kada je tačno Stevan Kaćanski rođen.
Za datum njegovog rođenja često se uzima kraj decembra 1828. godine
(setimo se njegove stogodišnjice), ali po svoj prilici je rođen 5.I
1829, godine u Srbobranu.2 Imućna
trgovačka porodica iz koje je potekao dobila je prezime po bačkom selu
Kaću, odakle se doselila u Srbobran krajem XVIII ili početkom XIX
veka. Pošto se porodica, koja je poreklom izu Hercegovine, prezivala
Vladisavljević, pesnik je ispred svog prezimena stavljao i Vladislav.
Osnovnu školu Kaćanski je počeo u rodnom selu, da bi potom bio
poslan u Petrovaradin, u nemačku školu. (Kasnije će po Srbiji predavati
i nemački jezik.) Gimnaziju je počeo u Sremskim Karlovcima, a nastavio u
Segedinu. U segedinskom književnom društvu bio je izuzetno aktivan. Iz
tog vremena je njegova prva štampana pesma «Usklik mladih Srba», koja je
izašla u 7-om broju Podunavke, 15.II 1846. godine.
Posle
gimnazije, upisao je Filosofski fakultet u Pešti, no, ubrzo ga napušta i
prelazi u Jegru, na prava. Tu ga zatiče revolucija 1848. godine u
kojoj učestvuje kao publicist i pesnik, a po nepotvrđenim izovrima i kao
borac. Te godine Stevan Kaćanski na parobrodu između Sremskih Karlovaca
i Titela, negde kod Gardinovaca i Loka, teško ranjava svog prijatelja,
omladinskog prvaka, Lazu Markovića. Laza Marković umire posle četiri
dana u Titelu, a to je, ujedno, bila i rana od koje se Kaćanski nije
oporavio do kraja života. Da le se zbog toga događaja povukao sa ratišta
ili je zbog toga još žešće učestvovao u ratu, ostaje nam da nagađamo -
savremenici u ovom slučaju nisu nejprecizniji.
Posle svršene
revolucije Kaćanski odlazi u Zagreb i tamo završava Pravni fakultet,
1850. godine. U Srbobranu je od 1850. do 1857. godine. Razočaran - ne
učestvuje u javnom životu. U Beograd prelazi u decembru
1857. godine. Kao kontraktualni profesor (pošto je bio strani
državljanin mogao je da radi samo po ugovoru o delu) predaje u gimnaziji
opštu istoriju i istoriju srpskog naroda. U srpsko podanstvo primljen je
tek 1. juna 1862. godine. Nedelju dana posle toga pokreće list Srbska
narodnost, koji izlazi samo do 24. IX 1862. godine. U vreme
bombardovanja Beograda, Kaćanski učestvuje u odbrani grada na čelu grupe
dobrovoljaca koji su se okupili pod imenom Prizrenska legija. (Da li je
potrebno reći da je Kaćanski pozajmio novac i ninasirao Prizrensku
legiju?). Iste te godine objavljuje prvi deo pesme «Grahov laz».
U potrazi za službom, napišta Beograd, 1864. godine, i odlazi u
Kragujevac: tao je ostao punih šest godina. Po povratku u Beograd živi
mirno sve do 1. III 1873. godine, kada pokreće Branik, list «za
politiku i narodne interese». Uvodne članke uglavnom piše on sam.
Branik izlazi do 27.IV 1873. godine - ili, što bi
rekao Stefan Mitorv Ljubiša - trajao je koliko mački muž.
U
Javoru 1875. godine izlazi njegova najslavnija pesma «Narodni
zbor».
U vreme rata sa Turcima, 1878. godine, učestvuje u borbama u
činu majora na Babinoj glavi i Ak-palanci. O njegovoj vojničkoj
hrabrosti ispredale su se priče: najupečatljivija je ona o ulasku u
džamiju punu naoružanih Turaka...
Poslednji veliki povratak
Kaćanskog u jvani život bilo je pokretanje nedeljnog lista Velika
Srbija, 14.I 1888. goodine. Program lista sadržan je već u samom
naslovu. Međutim, političke prilike (preciznije gotovo vazalno okretanje
Srbije ka Austriji) ne idu na ruku našem pesniku. Zbog jednog teksta u
tom listu Kaćanski je čak završio u zatvoru.
Kaćanski je u Srbiji
živeo na ivici siromaštva. Ali, to je uistinu bio njegov izbor. (Uzgred,
za vreme školovanja išao je u najbolje škole i stanovao kod
najboljih porodica.) Dedin ljubimac, Stevan Kaćanski, uz neodgovornog
oca bio je predviđen za glavnog naslednika. Tačno je da su njige u
kojima je zabeleženo da mu je ostalo imanje, izgorelo u ratnom špožaru
1848-49. godine - ali je tačno i to da su svedoci testamenta bili
živi i da se nestali testament lako mogao rekonstruisati. No, Kaćanskom
do imanja i bogatstva očito nije bilo stalo. (Otac mu je, vidi se to po
dugovima našeg junaka, neredovno slao pomoć u Srbiju.) Ali, i pored svih
tih žrtava on teško dobija srpsko podaništvo. A i kad dobije srpsko
podanstvo, sele ga u unutrašnjost. Tu je unekoliko podelio sudbinu sa
Đurom Jakšićem. I jedan i drugi bili su prečani. (Možemo podsetiti na
priču Laze Lazarevića «U dobri čas hajduci». kao što Tima, prečan, bude
primljen u krug pravih Srba, tek kad savlada hajduke i kad se
dokaže kao junak, isto tako i Kaćanski i Đura Jakšić prolaze kroz
period dokazivanja.) O tom neprihvatanju vojvođanskih Srba, prečana,
Kaćanski je progovorio u pesmi «Nek ih, neka». Pesma je upućena Đuri
Jakšiću povodom njegove pesme «Ćutite, ćut'te» koju je ovaj napisao u
trenucima razočarenja. Kaćanski, pak, peva o tome kako će se on i Đura
dokazati kao Srbi kad dođe do odsudnog boja. Ako jedan pogine,
drugi će ga u pesmi proslaviti. A ako obojica poginu, opevaće ih Kiš.
(Naravno, u drugoj verziji te pesme ni Kiš više neće biti Kiš, već Zmaj.
Samo je rima prilagođena.)
Sa Đurom je Kaćanskog vezivalo iskreno
prijateljstvo. Pored toga što su nerazdvojni u Beogradu, zajedno su i
dok je Kaćanski u Kragujevcu, a Đura Jakšić u obližnjoj Sabanti.
Iz tog perioda je i ona priča o Đurinom čitanju poezije našeg pesnika
bez pesnikovog znanja.
I Laza Kostić je prijateljevao sa Kaćanskim.
U «Knjizi o Zmaju» zabeleženi su ti tragovi prijateljstva. Reč je o tome
kako su on (Laza Kostić), Kaćanski i Zmaj, čitavu noć, uz vino,
bezuspešno pokušavali da sastave narodnu himnu. Laza Kostić je tvrdio da
ne mogu da sastave himnu pošto im nedostaje Đura Jakšić, a Kaćanski je
govorio kako je Francuzima bilo lako da sastave himnu kad se čitav narod
digao na ustanak. Himnu je kasnije uspeo da napiše, jedini od njih
četvorice (brojim i odsutnog Đuru) upravo Kaćanski. To je već pomenuta
pesma»Narodni zbor», ili u narodnoj verziji «Hej, trubaču s bujne
Drine», koja je nastala kada je pukla nevesinjska puška, i kad se narod
uistinu digao na ustanak.
Zabeležiće Laza Kostić u «Knjizi o Zmaju»
i kako je Zmaj dužan Kaćanskom za neke uticaje. Zanimljivo je da
je Kostić, što je zaista retkost u srpskoj književnosti, dovršio pesmu
«Grahov laz». Pola pesme je objavljeno u Javoru, 1862.
godine, kao odgovor na prekor zbog dugog ćutanja, izrečen u Zmajevoj
pesmi, preciznije poslanici «Pobri Stevanu V. Kaćanskom». Taj prekor je
izrečen nekoliko godina ranije i u propratnom pismu, uz pesmu «Grahov
laz», kaćanski pesmu posvećuje Zmaju i kaže kako ta pesma, sada, više
pripada Zmaju negoli njemu, Kaćanskom. (Pošto Zmaj tu posvetu sebi, u
listu koji je uređivao, nije objavio, taj podatak je obelodanjen tek
posle smrti Stevana Kaćanskog.)
Kaćanski je započetu pesmu
«Grahov laz» objavio 1862. godine, no kako je nikako nije
dovršavao - stao je kod stiha «Knez Danilo tako reče» - Laza Kostić je
osetio potrebu da pesmu dovrši. A knez Danilo je u pesmi rekao da se
pazi da nijedan glasnik ne uteče, i od tig stiha Kostić gradi duhovitu
poentu. Jer, jedan je glasnik ipak utekao, a taj je glasnik srpska
slava. Naravno da je Laza Kostić dovršio tu pesmu onako kako
bi to uradio Laza Kostić. Dovršio je, tu pesmu sedam godina kasnije, i
Stevan Kaćanski. Ovaj Kostićev završetak ostaje i kao gest literarnog
prijateljstva. (Kao da su se Kostić i Zmaj «otimali» o ovu pesmu.)
Kaćanski je odista uživao poštovanje svoje pesničke sabraće.
Zabeležićemo da je u kući našeg pesnika obitavao i jedan potpuno
drugačiji pesnik – Đorđe Marković koder. Jurio se u beogradskom
domu Kaćanskog po odžakliji sa sinom našeg pesnika.
a priču o
jednoj drugoj literarnoj i ljudskoj vezi možda bismo mogli početi
baš od krštenja Stevanovog sina Vladislava. Na čelu pijane povorke koja
je išla sa krštenja, sa flašom u ruci, bio je niko drugi do Javan
Jovanović Zmaj. A posledica te pijanke je to što su dete zvali
pogrešnim imenom (Vladimir) sve do osme godine. Ono
što prethodi tom krštenju je dugogodišnje prijateljstvo koje se završilo
pobratimstvom. Taj odnos je bio bez ikakve surevnjvosti. (Kao da imamo
začetak i nekog literarnog pobratimstva.) Pomenuli smo već Zmajevu
poslanicu upućenu Kaćanskom kao javni prekor zvog toga što se dugo nije
javljao poezijom. No, ako među pesnicima nije bilo surevnjivosti, nije
bilo ni milosti, Kad se Zmaju i omladini okupljenoj oko njega učinilo da
je Kaćanski isuviše vezan za svor, usledila je žestoka «opomena».
(Jedna od žešćih opomena u našoj literaturi!) Zmaj piše
svoju čuvenu «Jututunsku narodnu himnu» i objavljuje je pod više nego
jasnim pseudonimom: Smlevan Kadisav Plaćanski. (Čitav pseudonim
deluje pogubno, a ako znamo život našeg pesnika, onda ovo Plaćanski
posebno vređa.) Logično je bilo očekivati da se posle toga prekine i
prijateljstvo i pobratimstvo i kumstvo. Međutim, Kaćanski velikodušno
prelazi preko toga kao da se ništa nije dogodilo.
Prijateljstvo je nastavljeno. (Ostalo je zabeleženo kako je kasnije Zmaj
pružao podršku Kaćanskom u njegovim najtežim trenucima. Sin,
Vladislav, pamti pisane tople lekarske savete, ali i Zmajevu
posetu beogradskom domu sve sa braćom - nije se znalo koji je
duhovitiji - i kuću punu smeha.) Kad Stevan Kaćanski umre, Zmaj će
napisati dirljivu pesmu (istina literarno slabiju od prethodne
poslanice) «Pobri St. Kaćanskom - tužna i poslednja» sa toplim
poslednjim stihovima: «ako ima nazvezdija /Gde večita zora sviti,/ Naše
duše, mili druže,/ Onda će se zagrliti,-/ Al' mi crnim slovom piše: /Tu,
na zemlji, nikad više!»
Dakle, iz odnosa Zmaja i Kaćanskog vidi se
najpre veliki ljudski gest Stevana Kaćanskog ili jedno veliko praštanje.
Ali, nije to jedini veliki gest koji je učinio Kaćanski. Situaciju će
krajnje pojednostaviti. Kaćanski je bio srbin u vreme kada nije
preporučljivo isticati da si Srbin - u toj istoj Srbiji.
Naime, Srbije u to vreme gaji izuzetno prijateljske odnose sa Austrijom.
A Austrija je, pošto su Turci kao neprijatelji prošlost, jedini
pravi protivnik našeg pesnika. Naravno da, u tom kontekstu nije
preporučljivo prisustvo nepokolebljivog protivnika Austrije u srpskoj
Skupštini. I kada je Kaćanski na listi Liberarne stranke bio
kandidovan za poslaničko mesto, stari lisac, Nikola Pašić, ubedi ga da
odustane od kandidature. Obećao mu je, pri tom, kako će automatski ući u
Skupštinu, kao istaknuti pesnik i junak, ispred Kruševca, carskog grada,
povodom petsto godina od Kosovske bitke. (Jasno je da je godina
kada se sve to zbiva 1889.) Čitaoci se sigurno pitaju gde je ti veliki
gest Starog barda. Kako tu imamo veliko praštanje? Nikola Pašić je, to
je jasno, obmanuo Stevana Kaćanskog i ovaj je tri dana bio kao u bunilu.
Međutim, i preko te očigledne nepravde naš junak ponovo velikodušno
prelazi. A ono što je posebno zanimljivo: poslednji tekst Starog
barda - pisan u bolesti, pred smrt - bio je upravo u odbranu
Nikole Pašića. (Naslov teksta je pomalo ironičan, i dok se tekst ne
pročita može da zavara: «Sve je to Pašić kriv».) Čini mi se da nije
potrebno posebno naglašavati da je glavna meta u tom tekstu ponovo
Austrija.3
No, najveći ljudski
gest Stevana Kaćanskog ipak je vezan za uređivanje Velike Srbije.
Ako smo se već setili Lazarevićeve pripovetke «U dobri čas
hajduci» ovde ćemo se setiti Danila Kiša i pripovetke «Grobnica za
Borisa Davidoviča». Kao što Boris Davidovič potpisuje iznuđeno
priznanje (da bi spsao jedan mladi život) ko je pisac alegorijskog
teksta objavljenog u Velikoj Srbiji protiv tajne konvencije
između Austrije i Srbije. Reč je o tekstu «Baba i momak. Karakteristična
slika jednog najnovijeg događaja», koji se pojavio u 19-om broju za
1888. godinu. (U velikoj zadruzi živi ugledan i voljen momak koji se
odao vojnoj struci. U kuću dolazi stara i ružna baba koja hoće da
pridobije momka za sebe.) Priča je krajnje nezanimljiva i providna
i tu je više nego jasno da je Austrija ta zla baba. Tekst je bio
potpisan pseudonimom Argus Senior. Policijska vlast je u tom tekstu
našla uvredu veličanstva.4 Pisac te
sporne priče bio je David Spoljarić, Hrvat, koji je kao austrijski
oficir, pošto je bio prosrpski orijentisan, prebegao u Srbiju. Da ga je,
kojim slučajem, Kaćanski, kao strranog podanika I begunca, otkrio,
Spoljarića bi čekala smrt.5 Stevan
Kaćanski je bio prvo osuđen na dve godine tamnovanja, no presuda je
preinačena na jednu godinu robije i on je 16-og juna 1888. Godine
sproveden u Požarevac. Ovde ćemo još jednom podsetiti na trvdoglavo ili
nepokolebljivo rodoljublje Stevana Kaćanskog. Kad je polazio u zatvor,
visoki policijski funkcioner ga moli da napusti Veliku Srbiju i
daje mu časnu reč da će za osam dana biti pomilovan. Veliki Stari
bard na to moli sina da mu sačuva Veliku Srbiju do izlaska
iz zatvora.6 Odlazi na izdržavanje
kazne iako mu rusko poslanstvo predlaže da se skloni u Solun.
Posle
šest meseci robovanja u Požervcu biva pomilovan 22.XII 1888.
Godine. (I tu ponovo imamo gest dostojan poštovanja. Iako je pušten na
slobodu, Božićne praznije provodi u zatvoru sa svojim novim drugovima.)
Po povratku iz zatvora nastavlja da uređuje Veliku Srbiju ne
menjajući svoje ideje i svoj stav. I dalje napada Austriju i
propoveda ujedinjenje i oslobođenje srpskog naroda “od Balkana do
Adrije”.
Možda smo, tek sada, posle svega, došli do jedne njegove
“osobine” po kojoj se on razlikovao od svih svojih savremenika.
Jednostavno, naš junak do kraja života ne gubi veru u srpski rod. I to
je ono što ga izdvaja i po čemu je on drugačiji od srpskih romantičara.
Ta povišena vera u moć srpskog roda daje neophodan impuls njegovoj
rodoljubivoj poeziji. Mada moramo imati u vidu da je Kaćanski najpre bio
Srbin, pa tek potom pesnik.
Naravno da uvek postoji i prostor
parodije kad neko krene perom tamo gde je potrebno ići mačem: ali
Kaćanski nije pravio razliku između reči i dela; preciznije, reč i
delo su kod njega srasli i otuda svaki njegov potez perom
ima težinu i zaslužuje poštovanje. To poštovanje Kaćanskom nisu
uskratili njegovi savremenici (tu mislim na vodeće srpske pisce)- ali je
danas Kaćanski više nego zaboravljen. A i kad ga pominju – ne
shvataju ga. Miodrag Popović pišući o njemu čak pominje i mržnju!
Da li se od Kaćanskog očekivalo da o Austriji piše ono u šta sam neće
verovati? Baš zbog toga što je govorio ono u šta je verovao, Stevan
Kaćanski je ostao svetao lik naše književne prošlosti – ispisujemo ovu
rečenicu bez obzira na to koliko ta formulacija zvuči kao fraza.
Stavili smo se na trenutak u poziciju Stevana Kaćanskog 1888.
godine. Pogledali smo unazad na njegov život iz zatvorske ćelije.
Popisaće precizno Milan Kašanin 7 šta
se sve dogodilo našem pesniku kao prilog tezi da je logično bilo
očekivati gubitak vere u srpski rod. (A on je više nego fanatično
verovao u budućnost našeg naroda.) Najpre, buna 1848-49. Svršila se bez
upseha; hercegovački ustanici propali su svi od reda; prvi srpsko-turski
rat bio je za nas izgubljen; drugi srpsko-turski rat nam donosi četiri
okruga i austrijsku okupaciju Bosne; srpsko-bugarski rat donosi sramotu
našem plemenu; prvi srpski kralj posle Kosova, kralj Milan, odrekao se
prestola i rastavio sa ženom. Svi ti, događaji, kaže Kašanin,
protivrečili su Kaćanskom i tukli u glavu dobroga pesnika koji se umesto
u Prizrenu (setimo se njegove odbrane Beograda i Prizrenske legije) pred
kraj života obreo u požarevačkom zatvoru. Ali i pored svega nije
poklekao. Ima kod njega i herojkse naivnosti, ali za divljenje je taj
optimizam. “Kaćanski je održao veru sve do smrti”. Iz zatvora je uputio
i pozdrav omladini u Beogradu: ostao je omladinac (u onom najboljem
smislu te reči) do kraja života. Do kraja je poštovao srpsku
zavetnu misao Ujedinjene omladine srpske o oslobođenju i ujedinjenju
srpskog naroda.
Kao lajtmotiv ovog teksta je ukazivanje na jaz
između slave i zaborava. Da li se danas-kada je slava u pitanju – mogu
porediti Jovan Jovanović Zmaj i Kaćanski? (Ako zavirimo u knjigu
“Portreti srpskih pisaca XIX veka” Slavka Leovca, u kojoj se nalaze
gotovo svi srpski pisci XIX veka, uzalud ćemo tražiti ime Stevana
Kaćanskog među njima!) A Ljubomir Nedić je tvrdio da je Kaćanski veći
pesnik od Zmaja; Laza Kostić je čak ukazivao na uticaje Kaćanskog na
Zmaja, konačno, i sam Zmaj je cenio Kaćanskog. Mlinar vreme je, da
se poslužimo dobro trošenom slikom, kada je Kaćanski u pitanju, mleo sce
i gotovo ništa nije ostavio. (Ovim tekstom pokušavamo da mu otmemo makar
svetao lik našeg pesnika.)
Ljubomir Nedić, koji je, rekli smo to
već, Kaćanskog kao pesnika stavljao ispred Zmaja, kaže kako “Kaćanski
ima samo jednu žicu, petriotsku”.8 No, mora se reći da je ta jedna žica
vrlo, vrlo tanka. Ovo ne znači da odričemo vrednost patriotskoj lirici
kao takvoj. Naprotiv. Imamo u vidu ono što je o rodoljubivoj poeziji
pisao Jovan Dučić. U tekstu o Šantiću on poredi ljubavnu i patriotsku
poeziju: i u jednom i u drugom slučaju su u pitanju ognjište i
dostojanstvo. Međutim, patriotska poezija Stevana Kaćanskog je u službi
trenutka i kao takva kreće se po površini:često se prate samo
neposredni događaji vezani za vodeće ličnosti tadašnje Srbije.
Izdvojio je Kašanin takve pesme: Kaćanski pozdravlja Pašićev povratak iz
izgnanstva pesmom “Dobro nam došao”; pozdravlja povratak mitropolita
Mihaila iz Rusije pesmom “S daljnjeg sjevera”; pozdravlja povratak
kraljice Natalije iz Jalte ka sinu Aleksandru; ispratio je pesmom
podizanja Svetosavskog doma u Beogradu i slične događaje; obraća se
pesmom i Bosni… Pri tom želi da deluje, da se čuje o otuda je ta poezija
preglasna. A njen cilj je jasan - tu je njen početak i kraj -
treba ujediniti Srbe kako bi se digli na ustanak i oslobodili
ropstva. I tu je sav Kaćanski. (Kašanin kaže kako je Kaćanski pesnik bez
evolucije. Možda bi i bilo evolucije da su se političke prilike
promenile.)
Nema kod Kaćanskog novog i drugačijeg čitanja srpske
prošlosti. Njegove grudi su srpstvom zadojene i njegovom poezijom
defiluju: Karađorđe, Knićanin, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Jugovići,
Dušan Silni, ali i Dušanov Bog, Car Lazar, Ivan Kosančiž, Milan Toplica,
tu je i Miloš Obrenović; naravno tu je i Sveti Sava; pomenuće i majora
Bigu (junaka iz 1848. godine)… Biće pomenuti i Hilandar, Kosovo, Crna
Gora, Hercegovina, Bosna, Vojvodina, Drina … Ono po čemu je
Kaćanski osoben jeste i to traženje novih granica otadžbine. On hoće da
srpska zemlja bude “od adrije do Balkana”. (Interesantno je da je
Skerlić 1913. godine dok je pisao o poeziji Kaćanskog tu pesnikovu
geografiju isticao kao skoru realnost.) Kaćanski piše jednu vrstu
budnica: ali busnica koje imaju najveću popularnost onda kada
prate događaje. To se vidi na primeru “Noćnice”, koja opisuje
bitku kod Temerina; to se vidi na primeru pesme “Grahov laz” koja
opisuje bitku na Grahovcu. (Bitku kod Grahova opevao je u pesmi “Kula
Vujačića”.) Najpopularnija pesma Stevana Kaćanskog, već pominjana srpska
“Marseljeza”, “Narodni zbor”, nastala je posle nevesinjske puške. Dakle,
Kaćanski je tu, ali kao da kasni. Ništa to ne bi bilo sporno da on
pesmom ne želi da ide napred. Otuda često ne peva, već viče. (Kad je
umoran, rezigniran, kad nema snage da viče, onda piše najbolje
rodoljubive pesme. Takva je pesma “Svršilo se”. Vojvodina je kao posle
veselja razbijena čaša… Slična je i pesma “Neka ih, neka”, upućena Đuri
Jakšiću.)
Njegova patriotska poezija je ostala nedorečena,
nedovršena: učini nam se na momente da je uhvatio nešto što drugi
pesnici nisu - no, to je već i Kašanin uočio, to izgleda tako samo
posle provg čitanja. Ukaže se Srbobran kao istorijsko mesto – ali, samo
na trenutak, i ponovo postaje obično bačko selo. Ili, kretanje
bitke kao da je uhvaćeno (ono što narodni pevač nije ni pokušavao) - no,
vrlo brzo to postaju samo reči… I to prazne reči.
Ali, to nisu bile
prazne reči za Kaćanskog. Nema kod njega fraza - on svemu pristupa
pošteno i naivno. Napisaće Kašanin za njega da je nesrećni čovek XIX
veka. Pada mi na pamet jedno poređenje koje je teško održivo, ali se
samo nametnulo. Nije li Kaćanski, po tom nacionalnom samoosvešćenju,
najsličniji grofu Đorđu Brankoviću? Nije li Kaćanski za Srbe u XIX veku
radio ono što je grof Đorđe Branković radio u XVIII veku? To je ono što
Kašanin beleži kao apotezu i apologiju srpskog naroda i podizanje
njegove energije. Istina, nacionalizam Kaćanskog je, ponovo se pozivamo
na Kašanina, jednostavan I sastoji se od nekoliko misli: Srbi su
narod s mnogo vrlina i sa sjajnom prošlošću; zbog sudbine i nesloge pali
su u ropstvo i ostali razjedinjeni. Spas je prirodno, u ratovima I
bunama, a samo donekle i u kulturnom pregnuću.
Međutim, ono po
čemu je Kaćanski velik - što već po ko zna koji put ističemo - to je
povišena vera u srpski rod. Ili da parafraziramo Marka Ristića, koji je
jednim drugim povodom, za jednog drugog nacionalnog i kulturnog radnika,
9 izrekao reči koje bih voleo da vidim
napisane uz ime Stevana Kaćasnkog - bez obzira na to što u
potpunosti ne naležu uz njegovo ime. Parafraziram Marka Ristića beš zbog
toga što nadrealisti, kao i Kaćanski, nisu pravili razliku između
reči i dela. Dakle, menjam Ristićev tekst i ispisujem ga uz
Kaćanskog: “Ali povrh svega, Kaćanskom ne uskraćujem svoje divljenje za
njegovu časnost, za tempo kojim je koračao, a posle toga imam i jedno
veliko tajno, poštovanje za ljude koji su i pored veličine onog što su
pisali, uspeli da realizuju još veću čovečansku vrednost u svome
konkretnom životu, gde du dtavili i najsavladljiviji deo svoga prestiža,
što je, na jedan izvestan način, bio slučaj i sa Kaćanskim”.
Mada
bi, to tek sada vidim, bilo jednostavnije ovaj tekst o Kaćanskom
završiti onim što piše na spomeniku Dositeja Obradoviča:”Ovde leže
njegove srpske kosti! On je ljubio svoj narod!”
Ali, pomenuti
spomenik a ne opisati sahranu Stevana Kaćanskog znači ogrešiti se o
elementarna pravila dobre priče. Jer, Kaćasnski kao da se i mrtav borio
protiv Austrije. Naime, Dragutin Ilić svoj govor na ispraćaju Kaćanskog
začinjava pokličom: “Dole Austrija”! (Bečki humoristički list
Kikiriki doneo je na čelu lista sliku gde nad otvorenim grobom
književnik Dragutin Ilić drži nadgrobnu reč, a malo dalje austrougarski
poslanik u uniformi, sa lentom i ordenima propada u zemlju! Ispod te
slike, koja je nosila naslov: “Kako se sahranjuju patriote u Srbiji”
stajalo je napisano:”Pre no što je mrtvac spušten u grob, austrougarski
je poslanik od preneraženja i stida propao u zemlju”.)
Svi listovi u
Kraljevini su se pojavili u crnim okvirima objavljujući njegovu smrt… U
svim gradovima, pa i najzabačenijim mestima behu mu priređeni parastosi…
O tome kako je uspomena na Kaćanskog čuvana ovde nećemo pisati.10 Kada su otišli sa scene oni koji su ga
poznavali i poštovali nestalo je i Kaćasnkog. Godina 1928. bila je samo
incident koji je narušio naše kratko pamćenje.
1 Kad se, na primer, 15.XII 1860. godine ukinulo
Srpsko Vojvodstvo, Kaćanski je pesmom “Haj” (Danica, 8, 20.III
1861. godine) ispratio dubok izraz narodnog nezadovoljstva. A muziku na
te stihove komponovaće Aksentije Maksimović, učenik sedmog razreda
Karlovačke gimnazije, koji će na nesreću, zbog te kompozicije biti
izbačen iz škole! Pesmu “Oj, oblaci” (Letopis Matice srpske,
1861, knj. 103, str.90-91) komponovao je Mita Topalović; a “Srpski orao”
(Preodnica, 1884, 1) komponuje Josif Marinković; a “Himnu”
(Danica, 1865, 17) komponuje Davorin Jenko. “Teško li je Srbin
biti” (Velika Srbija, 1888, 40) komponovao je Dušan Janković.
No, istinska himna je ipak pesma “Narodni zbor” (Javor, 1875,
22) koju je komponovao Josif Marinković i koja je bila poznata i
po početnim stihovima “Oj, trubaču s bujne Drine”. Ta pesma je nastala
kao odgovor na Nevesinjsku pušku (1875) I bila je čuvena kao srpska
“Marseljeza”! Možda nije pametno to reći ni na početku teksta, a ni u
fusnoti, ali, ako je neko zaslužio da napiše srpsku himnu, onda je to,
nema nikakve sumnje Stevan Vladislav Kaćanski.
2 Ni sam Kaćanski nije imao original svoje krštenice
- pogrešan datum je po krštenici koja je sačuvana u Ministarstvu
prosvete, ali je samo svedocima potvrđena. Dok Gojko Kaćanski nije
otkrio Protokole krštenih, mislilo se da su ti Protokoli izgoreli.
Videti: Gojko Kaćanski, “Datum rođenja Stevana Vladislava
Kaćanskog”, Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu, Novi Sad,
1940, XIII, 3-4, str. 397.
3 Žali Kaćanski u tom tekstu što Pašić nema više
takvih krivica. Pašić je naime, optužen od austrijske štampe zbog toga
što je Narodna skupština izglasala deset miliona dinara za naoružavanje
srpske vojske. Pri tom Kaćanski preti austriji, jer Austrija ničega
svoga nema u Srbiji, a Srbija ima više od dva miliona Srba u Austriji.
(Velika Srbija, 29.IV 1890, broj
18.)
4 Živan Milisavac u predgovoru IV knjizi Zmajevih
“Odabranih dela” piše: “A tada je već bilo celokupnoj javnosti poznato
da je knez Milan 1881. godine sklopio tajnu konvenciju s Austro-Ugarskom
po kojoj je Srbija dovedena u punu političku i ekonomsku zavisnost prema
moćnom severnom susedu, dok je knez Milan dobio blagoslov da se proglasi
kraljem i obećanje eventualne zaštite od eventualnog prevrata u zemlji.
Stoga su austro-ugarski režimski listovi imali potpuno otvorena vrata
Srbije i tamo su stajali sasvim ravnopravno sa beogradskom režimskom
štampom”. Kao da je Austrija krenula u Srbiju za
Kaćanskim!
5 Ipak ga je Srbija, posle nekoliko godina, proterala
u Makedoniju - tamo od gladi i zime umire negde u makedonskim
planinama.
6 I u zatvoru Kaćanski redovno prati pisanje
Velike Srbije: do njega je stizala tako što su mu je seljaci u
nju umotavali “ponude”: sir, pečenje i razne
pite.
7 Milan Kašanin: “Stevan Kaćanski, život i rad” u
knjizi Stevan Kaćanski “Celokupna dela”, Beograd, bez godine
(1928?)
8 Ljubomir Nedić: “Celokupna dela”, Beograd, 1923,
str. 89-104
9 Marko Ristić je to napisao povodom Jovana Skerlića,
1924. godine.
10 Na
Vidovdan 1890. godine formalno se osniva društvo “Velika Srbija”, a na
Spaspvdan oste godine osniva se Dorćolsko pevačko društvo “Kaćanski”.
Prvi predsednik je Vojislav Ilić, a potom predsednikovanje preuzima
Jovan Jovanović Zmaj. Uzgred, pri pogrebu, pesmu Vojislava Ilića
“Oproštajnica” deklamovao je, niko drugi do Branislav Nušić; koji je
napisao (ali nije potpisao) i pesmu “Narodni zbor” o smrti Starog barda
(Velika Srbija, broj 19, 6. V 1890). Kasnije se otkrilo Nušićevo
autorstvo.
